Page 193 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- To je istina. Gore mi je.
- Otkad? Sinoc si bio kao tica. Baš sam to htio da kazem Hasanu, pa ne stigoh.
- Zar nemate ništa pametnije da govorite? Bilo mi je bolje, sad je gore, i htio bih da bude
pored mene, šta je u tome cudno?
- Ništa. U stvari, hoceš da zadrziš Hasana uz svoju postelju, dok sve ovo ne prodje. Zar nije
tako?
- Za njega je bolje. Znaš kako je nagao. Ucinice ono što nikad ne ocekuješ. Pogledaj, je li se
vratio.

Tada mi se sve objasnilo, i njegovo cudno ponašanje, i cviljenje pred kcerkom, i molba da
kadija pusti zatvorenika, i jutrošnja bolest, sve je to zbog Hasana, da ga zakloni od opasnosti,
da ga sprijeci da ne ucini štogod nepromišljeno. Zato obavezuje sina svojom bolešcu, zato je
igrao onu cudnu igru koju nisam razumio. Zelio je da spase hadzi-Sinanudina što prije, da to
ne bi ucinio Hasan. Ljubav ga je darovala strahom, preduzimljivošcu, maštom.

Umirio sam ga:

- Za Hasana se ne brini. Nece uciniti ništa nerazmišljeno.
- Zašto?
- On misli samo na Dubrovkinju. Ševe mu pjevaju u srcu. Cini mi se da im cujem cvrkut.
- Misliš da ja ne cujem? Toga se i bojim, prijatelju.
- Cega se bojiš?
- Toga cvrkuta. Zbog njega ce i uciniti glupost. Tada je svako dobar, i zali druge.
- Zali, ali ništa ne cini. Ljubav je sebicna.
- Eh, dervišu, šta ti znaš o ljubavi! Sebe sam isturio, zbog njega. Je li to sebicnost?

Htio sam da upitam starca, i upitacu ga, jednom, šta bi sve ucinio za sina, i šta bi sve izdao
zbog njega; i u šta bi se izvrgla njegova ljubav kad bi mu sin stradao. Bila bi to najteza mrznja
koju znam.
Za njega u zivotu postoji samo ta ljubav, i ništa više. Cak i pred smrt, cekajuci da izdahne, on
je cuva. Mozda i ona njega cuva, odrzavajuci ga u zivotu. Mozda je to duboko i slozeno
lukavstvo starosti, strah od smrti pretvoren u ljubav, da bi posljednji cvjetovi procvjetali u
ostarjelom srcu. Sinovljevo srce je bokor, i ne treba ga toriti da bi bujalo; oceva ljubav mu je
jedna od mnogih, mozda mu je to i smetnja, muka nametnuta duznošcu. Starcu je to jedina
kotva.
Kazem: mozda, jer ne znam.
Kasaba je mirna. Kao da polako zamire, diše sve usporenije, zivi sve tiše.
Sjedio sam u dvorištu dzamije, na kamenu, pored cesme, dok su caršijom i sokacima hodali
ljudi, po jedan ili nekoliko njih, hodali, kao u snu, zaneseni, jedva budni, zbog necega
nesrecni, iznevjereni, prazni, hodali da prodje vijeme, ili da dodje vrijeme, zamotavajuci me
svojim snenim kruzenjima i gustom mrezom tragova.

Pitao sam:

- Šta se to dešava?

Nisu me culi.
Zar ih je toliko uzbudilo hadzi-Sinanudinovo hapšenje? Kakvim su to cudnim vezama vezani
medju sobom, u kakvom su to krugu zatvoreni, meni nepoznatom i nepristupnom? Šta se to
desilo s njima? Nisu bijesni, nisu ni potišteni, izgledaju samo izdvojeni iz svega. Kao da