Page 192 - Meša Selimović - Derviš i smrt

uznemirio isti razlog.

Hasan se oblacio u svojoj sobi. Okupao se, vec drugi put, kaze, umoran je, zurili su, zbog oca,
njegov prijatelj Dubrovcanin je klonuo, sigurno ce spavati dva dana i dvije noci. On nije
izgledao umoran, vec rastresen. Izgubljeno vedri izraz na licu cinio ga je snenim, odvojenim
od svega. Nešto mjesecinasto, smiješno srecno, ne narocito pametno, što ga je obasjavalo
iznutra, osljepljivalo ga je za svijet izvan njega. Odgovarao je: da, svakako, ali se cinilo da me
ne razumije, kao ni ja trgovce.

- Još nisi stigao u kasabu - rekao sam, pomalo zbunjen, pomalo razveseljen njegovom
rastresenošcu.
- Šta? A, to! Pa, stigao sam, i vec se ukljucio u sve: otac je teško bolestan, hadzi Sinanudin je
zatvoren, miralaj Osman-beg otišao je da kolje Posavce, ima li još štogod?

Smiješio se srecno, kao da su to najveselije novosti koje je ikad mogao cuti.

- Kako to da je Alijaga teško bolestan? Sinoc je bio dobro.
- Uznemirilo ga je hadzi-Sinanudinovo hapšenje.
- Svi smo uznemireni. Bojimo se za njega.
- Zašto? Pustice ga. Vec su se našli ljudi koji vole novac. Zamisli, ima i takvih!

Za njega ovog jutra nije bilo teških stvari. Smijao se:

- Cijelog zivota se brinuo za zatvorenike, dok se i sam nije pretvorio u zatvorenika. Baš
cudno: pretvoriti se u svoju ljubav.
- Mi ga veoma zalimo.

Bio je to prigovor. Htio sam da ga odvratim od njegovih cudnih misli. Ali on se nije dao
smesti.

- I ja ga zalim. I mislim kako je cijelog zivota hvatao sevap na drugima, a sad drugi hvataju
sevap na njemu. Mozda je i pravo.

Znam da ne voli raznjezavanje, ali ovo zvuci suviše tvrdo. A mozda mnogo trazim od njega,
on danas moze da misli samo na svoju srecu.

- Kako ti je bilo u Dubrovniku.
- Lijepo. Tamo je još ljeto. Cudo da nije proljece.

Otvorila su se avlijska vrata, i Hasan je prišao prozoru.
Momak Fazlija, koji je došao sa sokaka, dao mu je znak da sidje.

- Mozeš li ostati kod oca? - upitao me.
- Nemam mnogo vremena.
- Ostani bar malo. Brzo cu se vratiti. Alijaga je bio isti kao i sinoc, cak i zivlji.
- Kuda je otišao Hasan? - pitao me.
- Ne znam. Rekao je da ce se brzo vratiti. Pitao me šta se dešava u kasabi, cudio se što je
caršija zatvorena, molio me da nagovorim Hasana da ostane u kuci, zbog njega, ko zna šta se
u bolesti moze desiti.
- Zašto si rekao Hasanu da ti je gore?