Page 191 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Zaista, radnje i trgovine su bile zamandaljene, kapci spušteni, lokoti cvrsto uglavljeni, ni za
najsvecanijeg blagdana nije tako pusto.
Mladi terzija, došljak, brzo je sklapao kanate, osvrcuci se uplašeno.

- Zašto je caršija zatvorena?
- Ne znam. Došao sam rano, i radio, kad, nešto pogledam, niko nije otvorio.

Cimnuo je vratima, kljuc sklonio u dzep, kao da ga krije, i zurno otišao niz sokak.
Naišla su dva trgovca, koracali su neuzurbano, kao straza, i mirno gledali za terzijom.

Upitao sam:

- Niste mu rekli da ce caršija biti zatvorena?
- A ko je kome rekao?
- Zar se niste dogovorili? Pogledali su se, zacudeno:
- Zbog cega bismo se dogovarali?
- Zašto ste onda zatvorili radnje?
- Ja sam mislio: hajde da danas ne otvaram. Bice da su tako i drugi.
- A zašto?
- Zašto? A šta znamo zašto.
- Zar se zaista niste dogovorili?
- Efendija, bolan, kako bi se cijela caršija dogovorila?
- Pa evo, sve je zatvoreno.
- Pa baš zato je zatvoreno.
- Zašto?
- Zato što nije bilo dogovora.
- Dobro, da nije zbog onog juce?
- Pa, i zbog onog juce.
- Ili zbog jutrošnje pucnjave?
- Pa, i zbog pucnjave.
- Ili zbog neceg drugog?
- Pa, i zbog drugog.
- Šta se to dešava u kasabi?
- Ne znamo. Zato i zatvaramo.

Gledaju mimo mene, ozbiljni, odsutni, zabrinuti, neuhvatljivi.

- I šta ce sad biti?
- Ništa, s bozjom pomoci.
- A ako bude?
- Pa eto, mi smo zatvorili.

Da li ovim caršinlijama naši derviški razlozi izgledaju isto ovako nerazumljivi kao nama
njihovi?
A ne bih rekao da su neiskreni, ni oprezni. Samo predosjecaju neku opasnost: tada svako ima
svoj jezik.
Pricao sam Hasanu o tom razgovoru. Cudan utisak ostavila su na mene dvojica trgovaca, što
su se preko noci pretvorili u strance, zbog onog što sam ja pokrenuo. Zar nije trebalo da mi
postanu blizi? Rekao sam to Hasanu, drukcije: zar nije trebalo da mislimo slicnije, kad nas je