Page 187 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Ušao sam u Alijaginu sobu, misleci više na munju u zeninim ocima nego na njenu ljepotu.
Kuda ide njena zatvorena misao, suviše vrela da bi mirovala? U što se ispreda njeno prezrivo
cutanje? Bila bi mozda dobra zena i dobra majka, a šta je kad to nije?

- Jesi li predao pismo?

Nesabrano sam gledao u starca, još zasjenjen zeninim prezirom.

- Dolazila ti je kci?
- Svaki dan dolazi. Brine se što malo jedem. Jesi li razgovarao s njom?
- Zar ona i s kim razgovara?
- Pa razgovara, cini mi se. Ti je ne voliš?
- Molio sam je za hadzi-Sinanudina. Neka nagovori kadiju da ga pusti.
- I šta je rekla?
- Ništa.
- Cudna je ponekad.
- Kako se osjecaš? Izgledaš cio. - Tako se dobro osjecam da cu pozeljeti, Boze oprosti, da mi
svaki dan zatvaraju prijatelje.

Ovaj glas je bodar i siguran. Zar nisam malocas cuo drukciji, uplašen i placljiv?
Kakvu on to igru igra? S kime? Sa sobom, zbog drugih? Ili s drugima, zbog sebe? I šta je on?
Splet navika? Zamišljena slika? Produzeno sjecanje? Je li vaznije ono što drugi od njega
ocekuju, ili njegova vlastita nemoc? A oboje u njemu zivi, i odlucuje. Stari ponos ga goni da
se umiješa, a odupire se sve njegovo sadašnje. Predsmrtni umor ga tjera da sklopi oci, a
pokazuje ljudima privid nekadašnje snage, njenu sjenku. Završava li svaki covjek tako što se
bori sa sobom bivšim.

Šta ce prevagnuti?

- Tatar me ucjenjivao - rekao sam, sjedajuci mu podno nogu. - Bio je bezobrazan kad je vidio
da je pismo bez imena.
- Što ga nisi poslao u... Oprosti. Trebalo je da platiš. Odmah bi se smekšao.
- Prilicno sam se uplašio. I to me navelo na misao, da li je u redu što sam te opteretio ovom
brigom, i što sam te nagovorio da se umiješaš.
- Ne znam o cemu govoriš.

Glas mu je nestrpljiv, gotovo uvrijedjen.

- Nagovoriti mozeš budalu, ili nerazumno dijete, a ne mene. Ti si govorio samo o pismu. Ja
sam rekao da moramo uciniti više. Ili me pamet sasvim izdala? A cime si me opteretio? Ustati
ne mogu, ali govoriti, srecom, mogu. A niko me ne moze osloboditi brige o prijatelju. To je
pitanje moje savjesti.
- Moglo bi da bude opasno.
- Za mene više ništa ne moze biti opasno. Ili ako hoceš, sve je opasno. Smrt cuci za vratima,
ceka. Dok nešto cinim, ne mislim na nju, ne tice me se. Zivim.

Govorio je sigurno, i zvucalo je ubjedljivo. Kao i ono drugo, malocas. A nešto od to dvoje
mora da je više njegovo, blize onome što misli i zeli.