Page 183 - Meša Selimović - Derviš i smrt

mirno, uvjeren u svoj razlog:

- Zašto ti je potreban kadija? Od svega što bi mogao da mu ponudiš, ili cime bi mogao da mu
zaprijetiš, njemu je vaznija njegova sigurnost. Ako ga pusti, sebe je optuzio.
- Šta hoceš? Da cekamo i gledamo u bob? Da ucimo dove?
- Treba poslati pismo u Carigrad, Mustafi, sinu hadzi-Sinanudinovu, neka spasava oca kako
zna.
- Kasno ce biti dok pismo stigne. Moramo ga izvuci prije.
- Ucinimo oboje. Ako ga ne spasemo, neka ih bar kazna ne mimoidje.

Pogledao me nesigurno, kao da ga je porazila mogucnost prijateljeve pogibije.

- Pošten covjek, kao on, nikakvo zlo nije mogao da ucini. Šta bi onda moglo da mu se desi?
- I ja sam tako mislio za brata. A znas šta mu se desilo.
- To je drugo, zaboga!
- Šta je drugo, Alijaga? Hadzi Sinanudin nije sitan i beznacajan kao moj brat, za njega ima ko
da se zauzme. Jesi li to htio da kazes? Mozda je tako, ali to znaju i kadija i muselim. Zašto su
ga onda zatvorili? Da ga puste kad vi zaprijetite? Ne budite naivni, ako boga znate!
- Šta ti hoceš? Da se osvetiš?
- Zelim da stanem na put zlu.
- Dobro - rekao je hripavo - neka bude oboje. Ko ce napisati pismo?
- Vec sam ga napisao. Stavi i ti svoj pecat, ako hoceš. I treba naci nekoga da odnese, što brze
moze. Treba i platiti. Ja nemam.
- Platicu. Daj pismo.
- Ja cu odnijeti.
- Ne vjeruješ nikome? Mozda imaš pravo. Menzilhana je cudno mjesto, pamtio sam je po
jakom mirisu konja i konjskog djubreta, po cudnom svijetu što izvire odnekle i odlazi nekuda,
po rastresenom pogledu putnika u ispraznjenim ocima, s mislima što ih šalju kao prethodnice,
ili vuku sa sobom, kao prtljag, izgubljeni, slicni prognanicima.

Sad su, zacudo, svi gledali u mene, radoznalo i sumnjicavo.

- Je li pismo vazno? - pitao me menzilhandzija.
- Ne znam.
- Koliko je novaca Alijaga dao? Pokazao sam.
- Izgleda da je vazno. Hoceš li da ja svršim s tatarom?
- Moram da mu kazem kome ce predati.
- Kako hoceš.

Uveo je tatara u sobu, i izašao. Tataru se zurilo.

- Pismo bez imena? Malo placaš.

Drsko me gledao sitnim ocima, lice mu je grubo od vjetra, od sunca, od kiše, nešto je
nemilosrdno u izrazu tog covjeka što juri dalekim drumovima, noseci poruke o tudjim
srecama i nesrecama, a ne ticu ga se ni suze ni radost.

- Ne placam ja. Samo prenosim tudju poruku.
- Meni je svejedno. Plati mi odmah sve. Bakšiš kad se vratim.
- Pola sad, pola kad se vratiš. A bakšiš ceš dobiti od onoga kome nosiš.