Page 184 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- To nikad nije sigurno. Ako je vijest dobra, zaborave da daju, zbog srece. Ako je loša, naljute
se, i opet zaborave.
- Ovaj kome nosiš pismo, na visokom je polozaju.
- To je još gore. Takvi misle da nam je cast što ih sluzimo. Plati sve odjednom.
- Izgleda da me ucjenjuješ, prijatelju. Drzao je pismo na dlanu, kao da mjeri koliko je teško.
- Mozda i ucjenjujem. Šta misliš koliko bih dobio kad bih ga dao nekom drugome.
- Kome drugom?
- Pa, na primjer, muselimu.

Pretrnuo sam, i osjetio kako me znoj oblio pod košuljom. Nikad covjek ne moze sve da
predvidi, igramo na srecu više nego što mislimo. Uzalud sam bio sve proracunao i pripremio;
pohlepa jednog tatara mogla je da me upropasti na prvom koraku. Namirisao je odmah moje
neiskustvo, a nedostajalo mi je sve cega bi mogao da se boji.
U strahu što me obuzeo, prva moja misao bila je, da se docepam pisma, ma po koju cijenu:
ruke su mi vec podrhtavale, spremne da ga uhvate za vrat. Srecom, uspio sam da se savladam,
cak sam se i nasmješio, i rekao mimo:

- Ucini kako hoceš. Ne znam šta je u pismu, i ne znam da li bi ti se isplatilo.
- Razmislicu.
- Cuj me, prijatelju. Mozda se i šališ, ali ja ti sad ne vjerujem. Daj mi pismo.
- Šalim se, veliš? Ne šalim. Htio sam da vidim je li opasno, da znam šta nosim. Sad znam,
opasno je. Sam si mi kazao.
- Šta sam ja kazao?
- Sve. Sledio si se kad sam pomenuo muselima. Znaš ti dobro šta je u pismu. Evo ti ga. Drugi
tatar ide kroz pet dana. Njemu ceš platiti još više.

Platio sam što je trazio, i rekao silahdarevo ime, olakšano misleci kako se glupo šalio i svojim
i mojim zivotom.
Izašao sam umoran, gotovo iscrpen od strašne misli da ga ne pustim ziva s opasnim pismom. I
predao mu ga opet, kad sam vidio da je samo lukav.
Ali sam to ucinio olako, naglo se oslobadjajuci unutrašnjeg pritiska, a sumnja me opet
obuzela cim sam izašao na sokak. Jesam li sam sebe optuzio i upropastio? Jesam li ostavio
dokaz protiv sebe u nesigurnim tatarevim rukama? Prije ovoga govorio sam nerazumno: sve
cu sam uciniti. A kako covjek moze sve da ucini sam?
Dva puta sam polazio da mu oduzmem pismo, i vracao se, bez prave odlucnosti da izadjem iz
igre, a treci put, kad me strah natjerao, došao sam u dvorište menzilhane, da sve prekinem, da
iscijepam cage što je vikalo protiv mene. Ali tatara nije bilo. Izašao je u caršiju, niko nije znao
zbog cega.

Sad sam mogao samo da cekam. Hodao sam po okolnim sokacima, uznemiren, prezav, ljut na
sebe, ne znajuci da li da i dalje ovako glupo kruzim, ili da se sklonim, toliko nesiguran u sebe
da sam licio na uplašeno dijete. - Nije trebalo da to ucinim - prekoravao sam se, i ne znajuci
tacno u cemu sam pogriješio. Je li trebalo da ništa ne pocinjem, ili da ne pošaljem pismo?
Ništa ne poceti znacilo je dici ruke od svega, ne poslati pismo znacilo je ništa ne uciniti,
pomiriti se, a to nisam htio. U cemu sam onda pogriješio? Ili sam toliko uznemiren zbog
slucajnosti, koje sam zaboravio u svojim racunima, a one su izgleda presudne u zivotu? Ili
zbog neizbjezne zavisnosti od mnogih ljudi, a nikome ne mogu da vjerujem?
A onda sam, valjda zbog zamora, osjetio kako se klonulo smirujem i prepuštam cekanju. Ništa
više ne zavisi od mene i ništa ne mogu da izmijenim. Bice što Bog odredi. Ali nije pravo.
Svejedno je, ali nije pravo. Na tatara ni pomišljao nisam, toliko je nevazan, kako sad da me