Page 173 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Radovao bih se. Još kako bih se radovao.
- A Hasan? Hoce li se zeniti?
- Nece, cini mi se.
- Šteta. Milije bi ti bilo sinovljevo dijete nego kcerino.

Nasmijala se, kao da je to rekla u šali, iako ni jednu rijec nije rekla bez razloga.

- Zelim unuka, kceri. Od tebe ili od njega, svejedno. Od kceri je sigurnije da je moje krvi, tu
varke nema. Vec sam se pobojao da ga necu docekati.
- Molila sam se Bogu da me ne ostavi bezdjetnu, i eto, hvala mu, pomoglo je.

Kako da ne, mnogo tu pomaze molitva!
Slušao sam ovaj razgovor, porazen njenom hladnom promišljenošcu, zacuden bezobzirnošcu
skrivenom pod mir lijepog lica, oduševljen muškom sigurnošcu. Niceg Hasanovog ni ocevog
u njoj nije bilo, ni njenog u njima. Je li krv oceva omanula, ili je samo prenijala što u njima
dvojici nije moglo da se razvije? Ili se svetila zbog praznog zivota, zbog neimanja ljubavi,
zbog potopa djevojackih snova? Prevarena u ocekivanju, i surova, kakva je postala, sad je
mirno svidala racune s cijelim svijetom, bez zaljenja i kajanja, bez milosti. Kako je samo
mirno gledala u mene, kao da me nema, kao da nikad nismo vodili onaj ruzni razgovor u
staroj kuci. Ili me toliko prezire da moze sve da zaboravi, ili ne umije više da se stidi. Nisam
joj oprostio mrtvog brata, a nisam znao šta cu s njom u sebi, nju jedinu nisam svrstao ni na
jednu stranu, ni u malobrojne prijatelje, ni u neprijatelje koje mrzim. Mozda zbog upornosti
kojom misli samo na sebe, i niko drugi je se ne tice. Zivi sobom, mozda i ne znajuci da je
bezobzirna. Kao voda, kao oblak, kao oluja. A mozda i zbog njene ljepote. Nisam slab prema
zenama, ali se njeno lice ne zaboravlja lako.

Kad je otišla, starac je dugo gledao u vrata, pa u mene.

- Trudna - rekao je zamišljeno. - Trudna. Šta ti kazeš?
- Šta bih ja imao da kazem!
- Šta bi imao da kazeš! Da mi cestitaš! Ali sad više nemoj, dockan je. Propustio si; znaci, ne
vjeruješ. Cekaj, ni meni nije jasno. Tolike godine moj valjani zet ne uspje ništa da posije, a
starost mu, beli, nije donijela snagu. Zelja i molitva tu slabo pomazu. Jedino ako nije kogod
mladji, Boze mi oprosti, preskocio tarabu, baš me briga, svejedno mi je, još bih i volio da je
tako, da se ne produzi trula kadijska loza, ali teško je vjerovati, ko je poznaje. Nikome ona ne
da vlast nad sobom, zbog ponosa, i opasnosti. Jedino ako bi ga ubila poslije. A ne cusmo da je
iko ubijen. I zašto je došla da kaze? To se ne moze sakriti, znace se je li ili nije. Bila je
sigurna da ce me obradovati. Jesam li se obradovao?

- Ne znam. Nicim je nisi darovao.
- Eto vidiš. Ja nju nisam darovao, ti meni nisi cestitao, nešto nije u redu.
- Sigurno si se uzbudio, i zato zaboravio.
- Pa uzbudio sam se. Ali da sam ucvrsto povjerovao, ne bih zaboravio. Više me zabrinula
nego obradovala. Ne razumijem.
- Zašto te zabrinula?
- Nešto hoce, ali ne znam šta hoce. Sutradan, kad sam došao, iza icindije, docekao me
neuobicajeno zivo, usiljeno veseo, ponudio me jabukama i grozdjem, kcerka mu poslala. -
Pitala šta zelim da mi spremi, i ja sam njoj poslao dar, struku šorvana.
- Dobro si ucinio.
- Juce sam bio zbunjen. A sinoc nisam spavao, i mislio sam, mislio. Zašto bi mi lagala, šta