Page 178 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 178
- Idi kadiji, sad odmah.
- Više ne idem kadiji. Dobro, otici cu.
- Reci mu: hadzi Jusuf Sinanudin je pomogao Posavcima da pobjegnu iz tvrdjave.
Mladiceve plave oci su se raširile od straha i zaprepaštenja. Kao da bi ga manje iznenadio
zahtjev da nekog ubije.
- Jesi li razumio?
- Jesam.
- Ako upita ko ti je rekao, cuo si slucajno, od nepoznatih ljudi u hanu, ili ti je neko šapnuo u
mraku, ili ne mozeš da kazeš ko je. Izmisli nešto. Mene ne pominji. Ni tebe neka ne pominju.
Dosta im je ime koje im poklanjaš.
- Stradace.
- Rekao sam da ništa ne pitaš. Nece stradati. Pobrinucemo se da mu ništa ne bude. Hadzi
Sinanudin mi je prijatelj.
Nije izgledao pametno, s licem što je izrazavalo krajnju zbunjenost. Uzaludno se mucio da
pronadje ma kakav smisao u svemu što je cuo.
- Idi.
Još je stajao.
- A onda? Poslije?
- Ništa. Vrati se u tekiju. Ništa više ne treba. Pazi da te niko ne vidi s kadijom.
Otišao je, kao slijep, ne znajuci šta nosi ni cemu sluzi.
Odapeo sam njihovu strijelu. Nekoga ce pogoditi.
Zuto rebrasto lišce pada s drveca, ono isto što sam ga dodirivao proljetos, zeleci da me protoci
svojim tokovima, da postanem neosjetljiv kao biljka, da venem svake jeseni i cvjetam svakog
proljeca. A eto, desilo se drukcije, svenuo sam u proljece a cvjetam u jesen.
Pocelo je, brate Harune. Dolazi zudjeni cas.
14.
Reci: došla je Istina!
Mogao sam gledati u sat i tacno pogadjati: sad je Mula-Jusuf kod kadije, sad su sejmeni pred
hadzi Sinanudinovim ducanom, sad je sve gotovo. Uzeo sam u racun njihove stecene navike,
osjecaj sigurnosti, zelju za odmazdom, zato sam znao da nisam uzalud bacio mamac. Stecene
navike gone na ponavljanje postupaka, osjecaj sigurnosti oduzima razbor, zelja za odmazdom
ubrzava odluke. Ako ništa ne ucine, treba da ocekujem smak svijeta.
A zacudo, caršija je mirna, iznad nje se dize svakodnevni huk isturenih rijeci, topola,
otkucaja, udaraca, uzvika, ljudi rade ili razgovaraju, umrtvljeni obicnošcu.
Cak i golubovi mirno hodaju po kaldrmi.
Ništa nisam pokrenuo. Šta se desilo? U cemu sam pogriješio?
Jesam li više ocekivao od ovih ljudi? Hoce li ocutati, kao i onda, kad su mene zatvorili? Jesam
li se prevario, bacivši mamac, mozda im se probudio razbor? Jesu li ga odveli od kuce, i ovi
ljudi još ne znaju, ili im je svejedno?
