Page 175 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Na kapiji se zaustavio, ucinilo mi se da je nešto osluškivao.
Hafiz-Muhameda i Mula-Jusufa poslao sam na konak Alijagi, ja sam se smjestio u hafiz-
Muhamedovu sobu, svoju sam dao Osman-begu, a u Mula-Jusufovu su se smjestili strazari.
Iznenadio sam se kako je miralaj star, bjelobrad, umoran, cudljiv. Ali nije bio grub, kako sam
ocekivao. Izvinio se što mi smeta, ali u kasabi ne poznaje nikoga, i cinilo mu se najzgodnije
da dodje u tekiju, najzgodnije njemu, nama sigurno nije, ali se nada da smo navikli na putnike
namjernike, a ostace samo ovu noc, i rano ujutro ce na put. Mogao je da prenoci i s vojskom,
u polju, ali u ovim godinama više voli pod krovom. Mislio je da ode i do ovdašnjeg zlatara
hadzi-Jusufa Sinanudina, prijatelj je s njegovim sinom, ali ne zna kome bi bilo pravo kome
krivo, i zato je odlucio ovako. Iako bi imao da isporuci hadzi-Sinanudinu vijesti o sinu: baš
uoci njegova polaska ovamo postao je carski silahdar. Mogao bih i ja da mu to javim, mozda
ce se obradovati.

- Kako se ne bi obradovao! - rekao sam gotovo zgranut. - Niko iz naše kasabe nije dospio do
tako visokog polozaja.

Ali serasker je potrošio sve svoje rijeci i svu svoju paznju, i cutao je, umoran, bez osmijeha,
zeljan da ostane sam.
Otišao sam u sobu i stao kraj prozora, razbuden i silno uznemiren.
Carski silahdar, jedan od najmocnijih ljudi u carevini!
Ne znam zašto me ta vijest toliko uzbudila, ranije bi mi bilo svejedno, mozda bih se zacudio,
ili obradovao njegovoj sreci, mozda bih ga i pozalio. Sad me gotovo otrovala! Blago njemu,
mislio sam, blago njemu. Došao je cas da plati svojim neprijateljima, a imao ih je, sigurno. I
oni sad strepe, cekajuci da se na njih spusti njegova ruka što je preko noci postala teška kao
olovo, trudna mnogim smrtima. Izgleda nevjerovatno, slicno snu, lelujavo, suvise lijepo.
Boze, kakva je to nepojamna sreca - moci uciniti. Covjek je jadan s pustom mišlju, s ceznjom
u oblacima. Nemoc ga unizava. Silahdar Mustafa ne spava veceras, kao ni ja, u njemu je sve
uzburkano od srece na koju se još nije navikao, pod njim je Stambol, na mjesecini, utihnuo, u
zlato okovan. Ko još ne spava ove noci, zbog njega? Zna ih on sve, napamet, bolje nego svoje
krvne rodjake. - Kako vam je? - pita tiho, bez nestrpljenja - Kako se osjecate veceras? Nije ga
sudbina uzdigla njih radi, da ih kazni ili uplaši, vazniji poslovi njega cekaju, ali baš zbog tih
poslova ne moze ih ostaviti na miru. Oh, i zbog mrznje sigurno. Ne moze biti da je ne osjeca,
ne moze biti da je nije krio u sebi, noseci je kao maglu, kao otrov u krvi, ne moze biti da nije
cekao ovu noc kao svetu, da plati za sva zla, i za bivšu nemoc.

Bio sam dvostruk ove noci, znao sam kako je silno silahdarevo likovanje, cak sam ga i osjetio,
kao da je moje, a bilo mi je još teze što su moje zelje samo vazduh, i svjetlo, koje samo mene
ozarava i pali, tješeci me i muceci.
Dolazilo mi je da zaurlicem u noc: zašto baš on? Je li njemu bilo najpotrebnije da se namiri?
Zar je moja zelja manja od njegove? Kojem to šejtanu treba da zapišem svoju ucvijeljenu
dušu da me obasja takva sreca.
Ali sam se uzalud mucio, sudbina je gluha na vajkanja, slijepa kad bira izvršioce.
Da nije bila noc, otišao bih do zlatara Jusufa Sinanudina, da mu kazem radosnu vijest za sina,
on još ne zna, ne sluti. Ostavljena mi je, kao dragocjenost, da je cuvam i da uzivam u njoj,
tudjoj. Ne bi mu smetalo što je noc, bio bi mi zahvalan i kad bih ga iza sna probudio,
zaboravio bi da je prekoravao miralaja i pozurio bi da mu zahvali. Nisam otišao, mozda ne bih
ni mogao, zbog straze na vratima, bilo bi mucno da me zaustavljaju, ili vrate, bilo bi mozda
sumnjivo, i opasno, a nisam htio da ulazim u miralajevu sobu, da trazim dopuštenje, zacudio
bi se: zar je tako vazno i hitno?