Page 172 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Kuda ceš?
- Htio sam u tekiju.
- Moze tekija i bez tebe. Kad ovako oboliš, kao ja, vidjeceš da sve moze bez nas.
- Samo mi ne mozemo bez svega, cak i kad obolimo - rekla je zena mirno, bez osmijeha,
prigovarajuci ocu zbog Hasana.
- Zašto se cudiš? Jesam li umro, da bih mogao bez svega?
- Nisi, ne dao Bog, i ne cudim se.

Bilo mi je neugodno, zbog nje. Još sam pamtio onaj razgovor o izdaji, i sklanjao pogled, da
nam se oci ne susretnu. Ona je gledala mirno, lijepa i sigurna kao i u onom razgovoru koji ne
zaboravljam. Kao u sjecanjima što su se javljala bez moje volje.
Okretao sam pogled u stranu, a vidio sam je, neki bljesak je u meni, i nemir. Ispunila je sav
prostor, izmijenila ga, postalo je cudno uzbudljivo, grijeh se desio medju nama, tajnu smo
nosili oboje, kao preljubu.
Ali kako je ona mima?

- Treba li ti štogod? - pitala je oca brizno. - Je li ti teško što si sam?
- Odavno sam sam. Navikao sam.
- Zar Hasan nije mogao da odgodi put?
- Ja sam ga poslao. Zbog nekih poslova.

Osmjehnula se zbog te lazi.

- Drago mi je što je s prijateljima. U društvu je lakše. I oni ce se njemu naci na ruci, i on
njima. Tek danas sam doznala da je otputovao, i pozurila sam da vidim kako si.
- Mogla si doci i kad Hasan nije na putu.
- Malocas sam ustala iz postelje.
- Jesi li bolesna?
- Nisam.
- Zašto si onda lezala?
- Boze, zar moram sve da kazem? Izgleda da ceš postati djed.

Sedefni zubi su joj blistali u smijehu: nije se na njoj vidjela ni zbunjenost, ni stid.
Starac se digao na lakat i gledao je iznenadjeno, malo uznemiren, cini mi se.

- Trudna si?
- Izgleda.
- Jesi, ili izgleda?
- Jesam.
- Ah. Neka je sa srecom.

Prišla mu je i poljubila ga u ruku. I opet sjela na svoje mjesto, podno starcevih nogu.

- Voljela bih i zbog tebe. Sigurno bi se radovao unuku.

Starac je uporno gledao u nju, kao da nije vjerovao, ili ga je vijest suviše uzbudila.
Rekao je tiho, pobijeden: