Page 177 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Cesto vidim kako se moliš nad ovim grobom. Ciniš li to zbog svijeta, ili zbog sebe?
- Nije zbog svijeta.
- Ako je zbog njega i zbog sebe, onda nisi sasvim pokvaren.
- Sve bih dao da zaboravim.
- Ucinio si veliko zlo, i njemu i meni. Meni više nego njemu, jer sam ostao ziv, da pamtim, da
me boli. Znaš li?
- Znam.

Glas mu je umoran, potonuo negdje u dubinu grla.

- Znaš li za moje besane noci, za mrak u koji si me gurnuo? Natjerao si me da mislim kako da
uništim tebe i zlo u tebi, da li da te predam zakonu reda, ili da te zadavim svojim rukama.
- Imao bi pravo, šejh-Ahmede.
- Da sam znao šta je pravo, ucinio bih to. Ali nisam. Ostavio sam sve Bogu i tebi. A znao sam
da ima i vecih krivaca. Ti si bio kamen u njihovoj ruci, zamka kojom su hvatali glupake. Zalio
sam te. A mozda si i ti zalio nas.
- Zalio sam, šejh-Ahmede, Bog mi je svjedok, zalio sam, i zalim.
- Zašto?
- Prvi put je neko tako stradao zbog moje poslušnosti. Prvi put, što znam.
- Kazeš da zališ. Je li to samo rijec?
- Nije samo rijec. Mislio sam da ceš me ubiti, nocima sam cekao, osluškivao tvoje korake,
siguran da ce te mrznja dovesti u moju sobu. Ni rukom ne bih mahnuo da se odbranim, bozjim
imenom ti se kunem, ni usta ne bih otvorio da nekoga dozovem.
- Da sam tad zatrazio da nešto uciniš za mene, šta bi rekao?
- Ucinio bih, sve.
- A sada?
- I sada.
- Onda te pitam: hoceš li uciniti sve, zaista sve što ti kazem? Razmisli prije nego što
odgovoriš. Ako neceš, idi mirno svojim putem, necu te ni prekoriti. Ali ako pristaneš, ne
smiješ ništa da pitaš. Niti smije ko znati, samo ti i ja, i Bog koji me naputio.
- Ucinicu.
- Odgovaraš prebrzo. Nisi ni razmislio. Mozda nije lako.
- Razmislio sam davno.
- Mozda trazim da nekoga ubiješ.

Pogledao me prestravljeno, nepripremljen u sebi, rijec pristanka prebrzo mu se otela, sjecanje
i ovaj grob natjerali su ga na poslušnost. Rekao je: sve, ali to je imalo njegovu mjeru. Sad nije
htio da odustane.

- Neka bude, ako je potrebno.
- Još mozeš da odustaneš. Trazicu mnogo. Poslije nema vracanja.
- Svejedno. Pristajem. Što moze tvoja savjest, neka primi i moja.
- Dobro. Onda, zakuni se pred ovim mezarom, koji si ti iskopao: neka me Alah osudi na
najteze muke ako ikome išta kazem.

Ponovio je, ozbiljno i svecano, kao molitvu.

- Pazi, Mula-Jusufe, ako kazeš, i sad i poslije, ili ako ne uciniš, ako izdaš, ništa te više nece
moci spasiti. Bicu primoran da se branim.
- Neceš imati od cega da se braniš. Šta treba da ucinim?