Page 176 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Zaista, zašto mi je toliko vazno?
Uzbudio sam se, zbog zavisti, zbog mrznje, zbog sazivljavanja s tudjom srecom. I ni zbog ceg
drugog, jer me se to ne tice. Nisam pozurio da tu vijest odnesem onome cija je, ostao sam u
tekiji.
Ni sanjao nisam koliko ce ta sitna odluka biti presudna.
Da sam otišao hadzi-Sinanudinu i rekao mu ono što sam doznao, makar samo zato da ga
obradujem, ili da zajedno provedemo besanu noc, moj zivot bi pošao drugim putem. Ne
kazem da bi bio bolji ili gori, ali bi sigurno bio sasvim drukciji.

Prignjecena snom, kasaba je tiho tinjala jesenskom mjesecinom, glasova nema, nikakvih, ljudi
su pomrli, ptice odletjele, rijeka presušila, zivot zgasnuo, tamo negdje buja, daleko, tamo
negdje se dešava ono što ljudi ovdje zele, oko nas je pustoš i tama, šta treba uciniti da
izadjemo iz pustoši ove duge noci? O Boze, zašto me nisi ostavio u mome sljepilu, da
mirujem u mraku mirnog nevidjela? I zašto me sad drziš u kljusama nemoci, obogaljenog?
Oslobodi me, ili utuli nepotrebnu zraku u meni, razriješi me ma cime.
Srecom, nisam izgubio razbor, iako je moja molitva licila na buncanje, slabost je potrajala
kratko, a pred zoru pocelo je u meni da svice. Moj mrak se polako razilazio, pomaljala se
jedna misao, nejasna, nesigurna, daleka, pa sve bliza, jasnija, odredjenija, dok me nije
obasjala kao jutamje sunce. Misao? Ne! Bozije otkrovenje.

Nije bila bezrazlozna moja uznemirenost, legao je u mene razlog a ja ga još nisam bio shvatio,
ali je sjeme isklijalo.
Brze, vrijeme, moj cas je došao. Jedini, jer sutra bi vec moglo biti kasno.
U ranu zoru cuo se nemiran topot konjskih kopita na sokaku. Miralaj je odmah izašao iz sobe,
kao da nije ni spavao. Izašao sam i ja. U mutnom jutarnjem svjetlu izgledao je star, kao
oslijepio zbog otecenih ocnih kapaka, siv, klonuo. Kakva mu je bila ova noc?

- Oprosti zbog dima u sobi. Pušio sam mnogo. Nisam spavao. A ni ti, cuo sam kako hodaš.
- Da si me pozvao, mogli smo da razgovaramo.
- Šteta.

Rekao je to mnvo, i nisam znao da li je šteta što nismo razgovarali, ili bi bila šteta gubiti
vrijeme na razgovor.
Dva vojnika su ga popela na konja. Odjahao je niz pusti sokak, poguren u sedlu.
Vracajuci se iz dzamije, vidio sam Mula-Jusufa pred pekarom, kako prica s pasvandzijom i
pekarskim kalfom. Pozurio je i stigao me, objasnivši da nije došao u dzamiju, jer je klanjao
sabah s Alijagom i hafiz-Muhamedom, a onda su ga zaustavili ovi ljudi, pricaju da su nocas
neki Posavci pobjegli iz tvrdjave.
Tri sejmena su zureci prošla ulicom, muselim sigurno nije spavao ove noci, ni kadija. Mnogo
nas je provelo noc bez sna. Bili smo odvojeni jedan od drugog, a sudbina je medju nama
isplela cvrstu predju. Za sve se pobrinula, i sad mi je dala konacno rjesenje. Cekao sam,
znajuci da ce doci. A kad sam ga vidio, koljena su mi zadrhtala, drob me zabolio, mozak se
uzario, ali nisam ispuštao ono što sam uhvatio.

Stajali smo kraj Harunova mezara. Gledao sam u nišan pokapan voskom izgorjelih svijeca i
proucio dovu bratu za dušu.
I Mula-Jusuf je digao ruke, šapcuci molitvu.