Page 165 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Njegov odlazak oštetio nas je obojicu. Namirili smo se njegovim imenom. Starcu je bilo teze,
jer mu je zao svakog dana kad je gubio nanovo stecenog sina, što mu je odgonio misao o
smrti. Njegovo zanovijetanje je ljubav, kvrgava i zestoka, ali je i okretanje od bliske sjenke.
Crna ptica je kruzila iznad njega. Sad je znao za nju, i plašio se. Da li mu je onda bilo bolje
bez ljubavi?
Zalio sam i ja zbog njegova odlaska, jer me naviknuo na sebe, a baš sad mi je potreban.

Moj zivot se ovdje dijelio, na ono što je bilo, i na ono što ne znam šta ce biti. Cekao sam u
zasjedi, kao lovac, pazljiv i strpljiv, ali nisam bio siguran da li i mene ne ceka zasjeda, da
necu i ja biti ulovljen. Drug pored mene umirio bi mi jezu zbog necujnog koraka koji mi šalje
sudbina. Bilo je strave u tom osjecanju mraka i tajne iza svega što ne vidim, tajne što ce se
meni otkriti, ali i tihog likovanja što ce se desiti ono što cekam, što sam ja izabran da budem
izvršilac volje jace od moje. Ali ja nisam orudje samo, ni tudja ruka, a nisam kamen ni drvo;
covjek sam, i ponekad se bojim da mi duša ne bude slabija od zelje, ili da me ne raznese
najedrala mrznja, kao zrelo sjeme opnu u kojoj raste. Sa Hasanom mogu mirno cekati, sa
Hasanom mogu mirno dozreti do cina, da bude zeleni barjak nad kasabom, a ne mrtvacka
caburtija nada mnom.

Cekali smo da se vrati s puta jedini covjek do koga nam je stalo. Starac nije krio da je
nemiran. Pocinjao je da grdi sina, staro grubo gospodstvo toboze još nije popustilo, ali se ta
nespretno skrivana njeznost uskoro pretvarala u nemocnu jadikovku.

- Djavo odnio i njega i tu Dubrovkinju. Preca mu je od vlastitog oca. Pa bar da je cemu!
Drama cestita mesa na njoj nema. Al neka mu bude, neka ga vuce preko bijela svijeta onim
svojim zejtinjavim ocima, kad je mamlaz. Petnaest dana, sine moj nesrecni! Kiše mogu da
udare, mrazevi mogu da stegnu, hajduci mogu da napadnu. Ništa ne pomaze govoriti budali.
Sjedi ti, oce, tu u svom cošku, prislonjen ko cibuk, i cekaj. Premiri kad se vrata otvore i kad
neko uz stepenice brze podje, prezaj iz kratkog sna od crnih slika i zlih slutnji. Godinu dana
zivota ce mi oduzeti, ako sad i prezivim. A obecao je da nece nikud ici, obecao i nije izdrzao.
Rodi ga samo na svoju muku, da ti bude teze. Oh, Boze mi oprosti, šta ja meljem.

Fazlija je nudio da mu dovede prijatelje, na tavlu ili na razgovor, htio da izvede zdrijepca na
avliju, pod prozore, pitao da ode u planinu po izvorsku vodu što cisti i jaca krv. Starac je sve
odbio i zatrazio samo da mu stave jastuke na seciju do prozora i gledao u avlijska vrata, kao
da bi Hasan mogao ranije doci, ili je tako lakše zamišljao njegov povratak.

Kako je proveo tolike godine bez sina? - mislio sam, iznenadjen ovom ljubavlju i tugom zbog
rastanka. I padalo mi na um cudno objašnjenje Hasanovo, da baš njihova tvrdoglava svadja
opravdava ovu ljubav, cini je ovakvom. Da je postojala oduvijek i uvijek, zamorila bi se,
olinjala. A da nije postojala zelja za njom, usahnula bi. Nije me dirala ta ljubav u pocetku, bio
sam hladan prema njoj, cak i neraspolozen. - Šta hoceš, starce? - govorio sam u sebi ljutito. -
Treba li cio svijet da vidi tu tvoju ljubav? I zar je teško tako je pokazivati? Lakše je uzdisati i
cviliti, nego cutati. I šta je tvoja ljubav? Staracka raznjezenost, strah pred smrcu, zelja za
produzenjem zivota, sebicnost što se drzi za tudju snagu, vlast roditeljske krvi. A zašto? Za
slast sitnog nasilja i za bespomocno hvatanje sinovskih ruku, kad sve ostalo izmakne.

Ali sam se uzalud branio, napadajuci i omalovazavajuci. Porazavala me ta ljubav. Hvatao sam
se kako mislim na svoga oca i pokušavam da ga priblizim sebi. Da li bi bilo moguce da sa
radošcu ocekujem njegovu rijec, da strepim zbog njegove bolesti, da se zbog njega odricem