Page 161 - Meša Selimović - Derviš i smrt

zakljucak nisam mogao ni sam sebi razumno da objasnim), baš zato što je kraj surovo istinit,
ostala je u meni djetinja misao, uporna nada, da su se ipak pomirili. Ako ne ova dva vojnika,
onda mozda neko drugi, jer i u toj prici umalo da se nije tako desilo. lako to mome vojniku
nije vazno; on je pricao, da ne bi bio sam. Prošao je dosta svijeta, svašta je vidio, i umio je da
isprica zanimljivo, zivo, nekako prisno, slatko, razbijajuci moj strah da ce mi biti teze s njim
nego da tamnujem sam. Budio sam se u noci, osluškivao kako diše.

- Spavaš li? - pitao sam. - Pricaj, ako ne spavaš.
- Šta cemo raditi kad sve ispricamo?
- Pricacemo ponovo, drugim redom, naopako.
- A kad ispricamo i naopako?
- Onda cemo umrijeti.
- Zadovoljni, kao ona dva vojnika.
- Zadovoljni kao dvije budale koje su izvršile duznost.
- Gorak si - rekao je bez prijekora.
- Zar ti nisi?
- Nisam, zašto bih bio? Vidiš, ja sam pošao da ratujem, znaci, pristao sam da budem ranjen,
zarobljen, ubijen. Desilo se najlakše od svega, zašto da budem gorak?

Cim bi zazuborio njegov tihi glas, noc bi postala manje pusta. Gradio je izmedju mene i sebe
most od paucine, most od rijeci, lepršale su iznad nas, u luku, izvirale i uvirale, on je izvor, ja
ušce. Neka tajna se plela medju nama, divna ludost što se zove govor, cinila je cudo: dvije
mrtve klade što su lezale jedna pored druge, odjednom su ozivljavale, i nisu bile sasvim
odvojene. Kad su nas zamijenili za neprijateljske zarobljenike, rastali smo se, bez zaljenja. On
ce uvijek naci slušaoce, jer su mu potrebni, a poceo sam da ih pronalazim i ja. Ljudi su mi
postali blizi, zbog govora. Ne svi, naravno. Neki su gluhi za tudje rijeci, oni su nesreca i sebi i
drugima. Ali uvijek treba pokušati. Pitaceš: zašto? Nizašto. Da bude manje gluho i pusto. Još
u samom pocetku, kad sam krenuo u trgovinu, cuo sam za jednu zenu u Višegradu, udovicu
nekog spahije. Nikog nije imala osim sina, mladica od dvadeset godina. Mozeš misliti kako ga
je voljela, bio je sin - jedinac, u njemu je bio sav njen zivot. Kad je mladic poginuo u ratu,
majka se izbezumila, najprije nije vjerovala, a onda se zatvorila u sobu, jela samo crni hljeb i
pila vodu, spavala na golom podu, stavljajuci svako vece na prsa teški crni kamen. Zeljela je
da umre, a nije imala snage da se ubije. Ali, kao za pakost, smrt nikako nije dolazila.
Dvadeset godina je tako zivjela, o crnom hljebu i vodi, s teškim kamenom na prsima, sama
kost i koza, posivjela, pocrnjela, okorjela, na panti da je visila ne bi bila gora, ali je zivjela.
Mene je narocito porazio onaj crni kamen što ga je svake noci stavljala na prsa, po tome sam
nekako najviše osjetio kolika je njena muka. On me je i odveo do nje, taj kamen. Kuca je bila
velika, na sprat, neokrecena, oronula, imanje oko kuce prostrano, zacudo lijepo obradjeno, u
kuci samo jedna starica, godinama je posluzivala spahinicu, i sama klonula. Ispricala je da
pomoci nema, imanje je veliko, subaša se brine o svemu, ali spahinica nece da svidja s njim
racune, nece da primi novac, on ga ostavlja sebi a njima dvjema daje koliko da ostanu u
zivotu, a Bog nece da je uzme sebi i da joj prekrati patnje. Slagao sam spahinici da mi je jedan
moj prijatelj, i on je poginuo, pricao o njenom sinu, i da sam zato došao da je vidim, jer mi se
cini kao da sam i njega poznavao. Slagao sam, jer je to bio jedini nacin da pocne sa mnom
razgovor. O sinu, naravno. Godinama je cutala, godinama je cekala smrt, godinama mislila na
njega, trujuci se bolom, a sad je mogla da govori o njemu. Ja sam je pokrenuo. Zaboravio sam
šta sam rekao u pocetku, laz je veoma nesigurna, pricao sam o njemu kao da ga poznajem.
Ali, nisam mogao pogriješiti. Nije vidjela ni to da sam bio dijete kad je on poginuo, mozda je
cak mislila da je njen sin mnogo mladji od mene, jer se u njoj nije mijenjao. Rekao sam da je
bio lijep, pametan, dobar i plemenit prema svima, njezan prema njoj, da se izdvajao medju