Page 160 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Dvije sedmice je hodala po kuci i avliji, s biserom oko vrata, uzdisala i cekala, gledala u nebo
i u avlijska vrata. Pa prestala da uzdiše, i pocela opet da se smije. Pregorjela je, ili sakrila.
Muz je zalio duze. - Baš je prazno bez njega, a on, nezahvalnik, zaboravio na nas - govorio je
prijekorno, još dugo poslije mladiceva odlaska.
Hasan je bio nezadovoljan i sobom i njima. Sve je ucinio da se tako desi, a kao da je volio da
je ispalo drukcije. - Eto, umiješao sam se da razmrsim cvor - rekao je, smijuci se - a šta sam
postigao? Podstakao sam mladicevu sebicnost, nju sam unesrecio i oslobodio obzira, muzu
sam natovario ozlojedjenu zenu na vrat, sebe još jednom uvjerio da postupam rdjavo cim
cinim nešto s namjerom. Do vraga, ništa nije toliko naopako kao dobro ucinjeno s ciljem, ni
toliko glupo kao covjek koji nešto hoce po svome kalupu.

- Šta onda nije naopako ni glupo?
- Ne znam.

Cudan covjek, cudan a drag. Nije mi bio sasvim jasan, ali ni sebi, i neprestano se otkrivao i
trazio. Samo, nije to cinio s mukom, ni mrzovoljno, kao drugi, vec s nekom djetinjom
otvorenošcu, s lakocom podsmješljive sumnje, kojom najcešce osporava sebe.
Volio je da prica, a pricao je lijepo, korijeni njegovih rijeci bili su duboko u zemlji, a grane su
im se izvijale u nebo. Postale su mi potreba i zadovoljstvo. Ne znam šta je to bilo u njima što
me obasjavalo, nekih prica se jedva i sjecam, ali je ostala nekakva omama od njih, nešto
nesvakidašnje, svijetlo i lijepo: price o zivotu, a ljepše od zivota.

- Ja sam nepopravljivi brbljivac, volim rijeci, svejedno kakve, svejedno o cemu. (Biljezim bez
reda ono što je govorio, jedne noci, dok je kasaba mirovala, u mraku.) Razgovor je spona
medju ljudima, mozda i jedina. To me naucio jedan stari vojnik, zajedno smo zarobljeni,
zajedno baceni u tamnicu, zajedno vezani lancem za istu zeljeznu halku u zidu.
- Hocemo li da pricamo ili da cutimo? - pitao je vojnik.
- Šta je bolje?
- Bolje je da pricamo. Lakše cemo trunuti u ovom zindanu. Lakše cemo umrijeti.
- Onda je isto.
- Pa da vidiš, i nije isto. Cinice nam se da nešto radimo, da se nešto dešava, i manje cemo se
mrziti, a bice ono što mora, to vec nije u našoj moci. Susrela se tako dva naprijateljska
vojnika u šumi, i šta ce kud ce, poceli da rade ono što znaju i što im je zanat. Izbacili puške i
ranili se, potegli sablje i sjekli se, ljetni dan do podne, dok ih nisu polomili, i kad su im ostali
samo nozevi, jedan vojnik je rekao:
- Cekaj da predahnemo. Evo, i podne je prošlo, nismo vukovi, vec ljudi. Eto, ti sjedi tamo, a ja
cu ovdje. Dobar si borac, umorio si me.
- I ti mene.
- Bole li te rane?
- Bole.
- I mene. Stavi duhana, da zaustaviš krv.
- Dobra je i mahovina.

Pa sjeli, popricali o svemu, o porodici, o djeci, o teškom zivotu, sve im slicno, mnogo šta isto,
razumjeli se, zblizili, pa ustali, i rekli zadovoljni: E baš se ispricasmo, ko ljudi. Eto, i na rane
zaboravismo. Hajde da dovršimo što smo zapoceli. Pa izvadili nozeve i smirili jedan drugoga.
Bio je vedar taj moj drug sa zindanske halke, i razveselio me tom podrugljivom poukom.
Razveselio i ohrabrio. Mozda bi neko drugi rekao da su se dva vojnika u šumi rastali kao
prijatelji, i to bi bila ruzna laz, cak i da se tako desilo. Ovako, gorki svršetak price je istinit
mozda najviše zato što sam se bojao da ih ne prikaze boljim nego što jesu. A opet (ovaj