Page 163 - Meša Selimović - Derviš i smrt

mora da uzljebi, da ne bi izludio. Nasmijao sam se, da olakšam mogucu trpkost, i nelagodnost
pouke:

- Zastani na necemu, za milog Boga, odredi se, pronadji oslonac. U svemu si nesiguran.
- Imaš pravo, u mnogo cemu sam nesiguran. Je li to zlo?
- Nije ni dobro.
- Znaci, nije dobro, ali nije ni zlo. A biti siguran, to je dobro. A moze li biti i zlo?
- Ne razumijem.
- Postoji li nešto u što si potpuno siguran?
- Siguran sam da ima Boga.
- A vidiš, i oni koji ne vjeruju u Boga, takodje su sigurni. A bilo bi mozda dobro da nisu tako
sigurni.
- Da. I šta onda?
- Ništa.

Ali sam se vec pokajao što sam upitao, ne primijetivši zamku podmuklo mudre logike. Kako
je to pametna i opasna misao! A naveo me na nju igrajuci se.
Dobro je potkovan u svojoj nesigurnosti.
Nije mi smetalo što je tako, ništa mi njegovo više nije smetalo. Zavolio sam ga toliko, da sam,
i prepiruci se, davao mu za pravo. Bog mi je drag, i kad sam mislio da nema pravo.
Jedan jedini dan bez njega izgledao mi je pust i dug. Mirno sam sazrijevao u njegovoj sjenci.
Njegov otac je bez bojazni ocekivao sve što ga moze zadesiti, opsjednut ozivljenom ljubavlju.
Nama dvojici Hasan je bio najpotrebniji covjek na svijetu.
Zato sam se razalostio, saznavši da ide na put.
Otišao sam njegovoj kuci, nisam ga vidio cio dan i noc. Igrao je tavle s ocem, sjedeci uz
njegovu postelju.
Starac se ljutio, bacajuci kocke medju crne i bijele trokutove:

- Pu, nalet te bilo, kako to padaš! Fazlija - tuzio se momku - nece me zar.
- Jesi li huknuo u kocke, aga?
- Huknuo sam, ne pomaze. Je li Zejna tu? Da ih samo malo stavi medju prsa.
- Sramota je, oce!
- Šta od mene moze više biti sramota! Je li sramota, Fazlija?
- Nije, aga, Boze sacuvaj.
- Oce, bolje je da ih protrljaš o derviški rukav.
- Zaista? Neceš se ljutiti, Ahmed-efendija? Bogami, pomaze.
- Drago mi je što si došao - nasmijao mi se Hasan.
- Nisam te vidio od juce.
- Pricekajte s razgovorom - ljutio se starac - dok dobijem. Sad me pošlo.
- Otac se oporavio.
- Hoceš da kazeš da sam bijesan? Zaista je dobio, i bio umoran i vedar od srece. Licio je na
dijete, licio je na Hasana.
- Idem na put, u Dubrovnik - obavijestio me i Hasan, smješkajuci se na oca, kao toboznji
krivac.
- Zašto ideš?
- Zbog trgovine. Idu i moj prijatelji, pa cemo zajedno.
- Ide Latinka, pa ide i on. A trgovinu je izmislio.
- Nisam izmislio.
- Izmislio si. Da je zbog trgovine, uspio bih da te odvratim. Zbog nje ne mogu, preca je.
- Otac je svašta uobrazio.