Page 155 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Na tvrdjavsko groblje nas je odveo strazar, sluga, grobar, teško je bilo odrediti šta je taj
cutljivi covjek, nenaviknut na razgovor, nenaviknut da gleda ljudima u oci, plašljivo
radoznao, ljutito usluzan, kao da se neprestano borio izmedju zelje da nam pomogne i da nas
otjera.

- Tu je - pokazivao je glavom pusti proplanak iznad tvrdjave, s cirevima svjezih humki i
ranama provaljenih grobova, zarastao u gustu kupinu i halugu.
- Znaš li gdje je grob?

Pogledao nas je ispod oka, bez rijeci. Moglo je to da znaci:

- Kako ne bih znao, ja sam ga i ukopao! A isto tako:
- Kako bih znao? Pogledaj koliko ih je, bez oznake i bez imena.

Išao je izmedju grobova, razbacanih bez reda, iskopanih na brzinu i bez poštovanja, kao što se
kopaju trapovi. Zastao bi nad nekim, gledao trenutak ulegnutu zemlju i odmahnuo glavom.

- Nikola. Hajduk. Ili:
- Becir. Mašin unuk. Nad nekim je samo cutao.
- Gdje je Harun?
- Tu je.

Krenuo sam sam, izmedju zatrpanih jama, da nadjem mrtvog brata. Mozda cu osjetiti po
uzbudjenju, po tuzi, po nekom znaku, mozda ce me upozoriti šum krvi, ili suza, ili drhat, ili
neznan glas, nismo valjda uvijek zarobljeni u nemoc svojih cula. Zar ne bi mogla nekako
progovoriti tajna istog rodjenja?

- Harune! - zvao sam necujno, cekajuci odgovor iz sebe. Ali odgovora nije bilo, ni znaka,
nikakvog, ni uzbudjenja, ni tuge cak. Bio sam kao glina, tajna je ostala gluha. Obuzimao me
samo osjecaj gorke pustoši, mira koji nije moj, i nekog dalekog smisla, vaznijeg od svega što
zivi znaju.
Usamljen medju grobovima, zaboravio sam na mrznju.
Vratila mi se kad sam prišao ljudima.
Stajali su nad jednom jamom, istom kao i druge.

- Je li to? - pitao je Hasan. - Sigurno?
- Meni je svejedno, nosite koga hocete. Ali ovo je.
- Kako znaš?
- Znam. Zakopan je u jedan stari mezar.

Zaista, momci su pronašli dvoje kosti, pokupili jedne u tabut, pokrili caburtijom i krenuli niz
obronak.
Koga nosimo? - mislio sam uzasnut. Ubojicu, krvnika, zrtvu? Cije smo kosti uznemirili?
Pobijenih je mnogo, nisu samo Haruna zakopali u tudji grob.

Išli smo iza momaka što su na ramenima nosili tabut i necije kosti pokrivene zelenom cohom.
Hasan mi je dodirivao lakat, kao da me budi.