Page 154 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Kad sam se ujutro probudio, mrznja je cekala budna, dignute glave, kao zmija sklupcana u
vijugama moga mozga.
Necemo se više odvajati. Ona ima mene, ja imam nju. Zivot je dobio smisao.
Godila mi je u pocetku pomalo snena zanesenost, kao prvi trenuci groznice, bila mi je
dovoljna ta cma, strašna ljubav. Licilo je gotovo na srecu.
Postao sam bogatiji, odredjeniji, plemenitiji, bolji, cak i pametniji. Izglobljeni svijet se smirio
u svome lezištu, uspostavljao sam ponovo odnos prema svemu, oslobadjao se mracnog straha
zbog besmisla zivota, zeljeni red se nazirao preda mnom.

Natrag, bolecivo sjecanje na djetinjstvo, natrag, ljigava nemoci, natrag stravo nesnalazenja.
Nisam više odrana ovca natjerana u drac šiprazja, moja misao ne pipa po mraku, slijepa, srce
mi je uzareni kotao u kome se kuhao opojni napitak.
Mirno i otvoreno sam gledao u oci svemu, nicega se ne bojeci. Išao sam svuda gdje sam
mislio da cu vidjeti muselima, ili makar vrh njegovog turbana, sacekivao na sokaku kadiju i
koracao za njim, gledajuci u njegova uska pogrbljena ledja, i odlazio polako, sam, malaksao
od skrivene strasti. Da mrznja ima miris, osjecalo bi se iza mene na krv. Da ima boju, cm trag
bi ostajao za mojim petama. Da moze da gori, plamen bi sukljao iz svih mojih otvora.
Znam kako se rodila, a kad je ojacala, nije joj bio potreban nikakav razlog. Postala je razlog i
svrha sama sebi. Ali ja sam zelio da ne zaboravi pocetke, da ne bi izgubila snagu i vrelinu.
Niti da zanemari one kojima sve duguje i da postane svacija. Neka im ostane vjerna.

Otišao sam opet Abdulah-efendiji, šejhu mevlevijske tekije, i zamolio da mi pomogne da
pronadjem bratov grob. Došao sam njemu, rekao sam skrušeno, jer se ne usudjujem da sam
molim one u cijoj je vlasti da ucine ili ne ucine milost, odbice me pa su mi onda sva vrata
zatvorena, zato sam prisiljen da isturam ispred sebe bedele, i gajicu nadu sve dok ih budem
nalazio. Došao sam njemu prvom, i uzdam se u njegovu dobrotu i zaklanjam za njegov ugled,
jer moj više nije velik, a sam Bog zna da je to bez moje krivice. Zaduzio bi me mnogo, jer bih
zelio da brata sahranim kako je Bog odredio, da mu se duša smiri.
Nije me odbio, ali mu se cinilo da zbog svoje nesrece manje vrijedim i manje znam. Rekao je:

- Njegova duša se smirila. Ona više nije ljudska, prešla je u drugi zivot, u kome nema ni
zalosti, ni nespokojstva, ni mrznje.
- Ali je moja duša još ljudska.
- Ciniš li to onda zbog sebe?
- I zbog sebe.
- Da li zališ ili mrziš? Cuvaj se mrznje, da ne pogriješiš prema sebi i prema ljudima. Cuvaj se
zalosti, da ne pogriješiš prema Bogu.
- Zalim, koliko je ljudski. Cuvam se grijeha, šejh-Abdulahu. Sve moje je u bozjim rukama. I u
tvojim.

Morao sam mirno da saslušam njegovu pouku i da ga odobrovoljim zavisnošcu. Kad misle da
su viši od nas, ljudi mogu da budu i plemeniti.
Nisam bio toliko jak, da bih imao prava da budem nestrpljiv, ni toliko slab, da bih imao
razloga da budem gnjevan. Sluzio sam se drugima, puštajuci da se osjecaju jaci. Imao sam
oslonac i putokaz, zašto da budem sitnicav?
Pomogao mi je, dobio sam dozvolu da udjem u tvrdjavu i pronadjem grob. I Hasan je pošao sa
mnom. Poveli smo i momke, sa praznim tabutom i lopatama.