Page 152 - Meša Selimović - Derviš i smrt

njihove akce ostanu nedirnute u cekmedzetu. On se nada da se to hadzi-Sinanudinu desilo
slucajno, da je zaboravio ili propustio, i da ce uciniti što prije, odmah, da se ne pravi
nepotrebna guzva, koja nikome ne koristi.

- Nije se desilo slucajno - odgovorio je hadzi-Sinanudin spokojno, bez straha i bez prkosa,
strpljivo sacekavši da muselim kaze sve što je htio. - Nije slucajno, i nisam zaboravio, ni
propustio, vec necu da dam što nije pravo. Buna u Posavini, to nije rat. Zašto onda da se placa
ratna pomoc? A carska zapovijest, koju pominješ, ne tice se ovog slucaja, i treba sacekati
odgovor Porte na molbu koju su poslali najugledniji ljudi, a svi misle isto, i niko se ne povodi
ni za kim, pa ako bude carska odluka da se placa, platicemo.
- Hadzi Sinanudin-aga hoce da kaze da je najsigurnije poslušati carsku volju, a ako bi platili,
ucinili bi to samovoljno i nezakonito, a samovolja i nezakonitost stvaraju nered i smutnju -
umiješao se Hasan, ozbiljna lica, ušavši medju njih sa strane, prekrštenih ruku na prsima,
ljubazno spreman da sve potanko objasni muselimu, ako nije shvatio.

Ali muselim nije volio šalu, niti ga je omelo ovo toboze naivno tumacenje. Ne pokazujuci
nestrpljenje zbog ovog uplitanja, ni ljutinu zbog neskrivenog podsmijeha, ni prezir cak, za
koji njegov polozaj nikad ne mora da trazi razlog, pogledao je Hasana svojim nepokretnim
teškim ocima, za koje ni njegova rodjena zena ne bi mogla reci da su pitome, i okrenuo se
hadzi-Sinanudinu:

- Kako hoceš, mene se ne tice. Samo mislim, nekad je jevtinije platiti.
- Nije mi stalo je li jevtino, vec je li pravedno.
- Pravda moze da bude skupa.
- I nepravda isto tako.

Pa su se gledali jedan dugi trenutak, nisam vidio muselimov pogled, ali sam znao kakav je, a
starac se cak osmjehnuo, ljubazno i dobrodušno.
Muselim se okrenuo i izašao iz ducana. Zelio sam da što prije izadjem na sokak, ugušice me
vazduh koji je on disao, izbezumice me rijeci koje ce njih dvojica reci, rugajuci se.
Ali su me ovi ljudi neprestano iznenadjivali.

- Pa? - upitao je starac, i ne pogledavši za muselimom. - Jesi li se predomislio?
- Nisam.
- Hasanova se ne povlaci, kao carska. Ništa mi danas ne uspijeva.

Nasmijao se, kao da ga je Hasanovo odbijanje obradovalo, i poceo da se prašta:

- Kad ceš opet doci? Pocecu da mrzim i svoje i tudje poslove, odvajaju me od prijatelja.

Ni rijeci o muselimu! Kao da nije ni bio u ducanu, kao da je prosjak naišao, trazeci milostinu!
Zaboravili su ga, odmah, cim je prag prekoracio.
Bio sam zacudjen. Kakva je to oholost, caršinska, gospodska, koja tako potpuno odbaci ono
što prezire? Koliko godina i pasova mora proci da covjek uguši u sebi zelju da se naruga, da
pljune, da izgrdi? Nisam vidio ni da to cine namjerno, ni da se savladavaju. Izbrisali su ga,
jedostavno.
Gotovo da su i mene uvrijedili. Zar je moguce tako preci preko ovog covjeka? On zasluzuje
više. O njemu se mora misliti. Njega je nemoguce zaboraviti, nemoguce izbrisati.