Page 147 - Meša Selimović - Derviš i smrt

12.

Ne smatrajte mrtvima one
koji su na bozjem putu ubijeni.

Išli smo zlataru hadzi-Sinanudinu Jusufu, Hasan i ja, vukao me svuda sa sobom, tada sam vec
znao da smo prijatelji i da mi je ugodno uz njega. Nije to više bila potreba za zaštitom, vec
potreba za ljudskom blizinom, bez ikakve druge koristi.
U Kujundziluku nas je sreo Ali-hodza, u starom poderanom odijelu, u iznošenim papucama,
sa neuglednim culahom na glavi. Nisam volio s njim da se susretnem, obicno je neugodan,
krije se toboznjom ludošcu, da bi mogao da kaze ono što misli. A cini to grubo.

- Pristaješ li na razgovor koji ti nece koristiti? - pitao je Hasana, ne gledajuci me.
- Pristajem. O cemu cemo razgovarati?
- Ni o cemu.
- Znaci, o ljudima.
- Ti sve znaš. Zato što te se ništa ne tice. Jutros sam prosio tvoju sestru.
- Od koga si prosio moju sestru?
- Od njenog oca, od kadije.
- Kadija joj nije otac.
- Onda je tetka.
- Dobro, šta si rekao tetki?
- Rekao sam: daj mi je za zenu, šteta da uzalud propada njena mladost i ljepota. Ostace
neudata ovako pored tebe. Primicu i miraz uz nju, svakako je sve tudje, preuzecu makar
hiljadu godina tvoje dzehenemske vatre, bice ti lakše. Okani se, rekao je, idi svojim putem.
Idem svojim putem, rekao sam, a zašto njoj ne daš da ide svojim? Zar je toliko mrziš? Mislio
sam da bar nju jedinu na svijetu ne mrziš. A ti, kuda si pošao?
- Hadzi-Sinanudinu Jusufu, zlataru.
- Idi. Necu s tobom. Ne znam kakav je.
- Ne znaš kakav je hadzi-Sinanudin?
- Ne znam. Misli samo na zatvorenike, nosi im hranu svakog petka, osiromašice zbog njih,
sve njima daje.
- Zar je to rdjavo?
- Šta bi on radio da nestane zatvorenika? Bio bi nesrecan. Zatvorenici su mu ickija, kao
drugome lov, ili pice. A treba li ickiju vezati za ljudsku nesrecu? Mozda i treba, nisam
razmišljao.
- Zar je loše naviknuti se na dobro djelo?
- Zar dobro djelo treba da postane navika? Ono se dešava, kao ljubav. I kad se desi, treba ga
sakriti, da bi ostalo naše. Kao što ciniš ti.
- Šta ja cinim?
- Nosiš hadzi-Sinanudinu milostinju za zatvorenike, ali kriješ. Desilo ti se, i stid te da pokazeš
ljubav. Zato ideš sam.
- Nisam sam. Zar ne poznaješ šejh-Nurudina?
- Kako ne bih poznavao šejh-Nurudina? Gdje je?
- Ovdje, sa mnom.
- S tobom? Ne vidim ga. Zašto ne progovori, da ga bar cujem?
- Neceš da me vidiš, a ne znam zašto. Jesi li ljut na mene?
- Eto vidiš, nema ga - uzalud me trazio Ali-Hodza pored Hasana. - Ni glasa ni lika. Nema
šejh-Nurudina?