Page 143 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Znam kuda si išao, i šta si trazio.
- Šta onda hoceš?
- Nisi uzalud trazio. Presudi, ili oprosti, ako mozeš.
- Idi, Mula-Jusufe.
- Mrziš li me?
- Idi.
- Lakše bih podnio da me mrziš.
- Znam. Osjecao bi da i ti imaš pravo na mrznju.
- Ne kaznjavaj me cutanjem. Pljuni me, ili oprosti. Nije mi lako.
- Ne mogu ni jedno ni drugo.
- Zašto si mi govorio o prijateljstvu? Sve si znao vec tada.
- Mislio sam da si ucinio slucajno, ili iz straha.
- Ne otpuštaj me ovako.

Nije molio ponizno, zahtijevao je. Licilo je na hrabrost ocajanja. A onda je zacutao,
obeshrabren mojom hladnocom, i pošao prema vratima. Pa zastao i okrenuo se. Izgledao je
bodar, gotovo veseo.

- Zelio bih da znaš koliko si me izmucio govoreci mi o prijateljstvu. Znao sam da ne moze biti
istina, a htio sam da bude. Zelio sam da se desi cudo. A cuda nema. Sad je lakše.
- Idi, Jusufe.
- Mogu li da te poljubim u ruku?
- Molim te, idi. Htio bih da ostanem sam.
- Dobro, idem.

Prišao sam prozoru i zurio u suncev zalazak, ne znajuci šta gledam, nisam cuo kad je izašao,
ni kad su se vrata zatvorila. Opet je tih i ponizan, zadovoljan što se sve ovako svršilo. Pustio
sam pacova iz klopke, ne osjecajuci ni velikodušnost ni prezir.
Pogled mi je lutao po brdima iznad kasabe i po prozorima kuca, na kojima je gorjelo
predvecernje sunce.
Eto tako. I šta onda? Ništa. Sumrak, i noc, i svitanje, i dan, i sumrak, i noc. Ništa.
Znao sam da mi misao nije mnogo pametna, a bilo mi je svejedno. Cak sam gledao sebe
nekako podsmješijivo, kao drugog: bolje bi bilo da traganje traje, bez prestanka, imao bih cilj.

Tada je u sobu ušao hafiz Muhamed, nahrupio zapravo, uzbuden i uplašen. Gotovo sasvim
izvan sebe. Pomislio sam, da bi trebalo samo da ga uhvati napad kašlja, kao i uvijek kad je
uznemiren, pa bih morao sam da rješavam tajnu njegovog prestravljenog lica. Srecom,
odlozio je kašalj za docnije, i nekako izmucao da se Mula-Jusuf objesio u svojoj sobi, i da ga
je Mustafa skinuo s konopca.
Pošli smo dolje.
Lezao je na postelji, modrocrvenog lica, zatvorenih ociju, hripava daha.
Mustafa je cucao pored njega i napajao ga vodom, otvarajuci mu stisnuta usta kašikom i
debelim prstima lijeve ruke.Glavom nam je davao znak da izadjemo. Poslušali smo ga i pošli
u bašcu.

- Nesrecni mladic - uzdisao je hafiz Muhamed.
- Ostao je ziv.
- Hvala Bogu, hvala Bogu. Ali zašto je to ucinio? Zbog ljubavi?
- Nije zbog ljubavi.
- Upravo je izašao iz tvoje sobe. Šta ste razgovarali?