Page 141 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Ovako sam ga zategao, napeo do kraja, izludio: gotovo sam cekao da iskezi zube, da zarezi,
da me rastrgne, kako bi vidio šta je skriveno u mome srcu.
To je ucvršcivalo moju sumnju, ali još nije bilo dokaza.
Sad treba naglo popustiti, sve uciniti smiješnim. Ako mu se na licu pojavi izraz olakšanja,
onda sam na pravom putu. Kriv je.
Savladavši buku u sebi, i zaglušni huk krvi, ponovio sam hafiz-Muhamedovu naivnu
pretpostavku, da je mozda zaljubljen u Hasanovu sestru. Zao bi mi bilo, jer bi njegovo srce,
zedno ljubavi, ostalo cmo i sasušeno zbog te griješne i beznadne zeIje. To bi ga dotuklo i
udaljilo od ljudi, a mozda i od mene. I neka mi ne zamjeri, govorim mu kao bratu što bih
govorio, kome moji savjeti više ne mogu pomoci. A što placem, razumjece, nadam se, mozda
i sad, ili docnije, kad veci dio zivota bude iza njega, kad bude morao misliti samo na gubitke,
i boriti se da sacuva ljubav prijatelja koji su mu još ostali.

Plakao sam zaista, suzama tuge i bijesa, uzbudjen koliko i ovaj zbunjeni mladic. Još je samo
trebalo da zagrljajem završimo ovaj strašni razgovor. Toliko ne bih mogao da se pretvaram. A
da je on to ucinio, bojim se da bih ga zadavio, jer sam vec sve znao.
Znao sam sve. Kad sam izašao iz gustiša nagovještaja, koji su bili hiljadu izmahnutih nozeva,
a jedan je smrtonosan, i on ga je ocekivao, kad sam ga izveo na cistinu, odvezavši bezbrojne
uzlove kojima sam ga krvnicki vezao, kad sam ga oslobodio zivotinjskog straha blagom
opomenom, nad njim se nenadano otvorilo vedro nebo, bez prijetnje, i na izmucenom licu je
planulo divlje iznenadjenje, bezumna radost zbog poklonjenog zivota.

Budala, mislio sam, gledajuci ga s mrznjom, misli da je iskocio iz zamke.
Ali se tada desilo ono što nisam ocekivao, što nisam predvidio. Radost oslobodjenja obasjala
ga je samo na tren, i zadrzala se sasvim kratko, izgubivši odmah pocetnu snagu i svjezinu.
Gotovo u istom casu ujela ga je neka druga misao, lice mu je izgubilo svaku zivost, otezavši
bespomocnom tugom.
Zašto? Je li se postidio svoga likovanja? Je li ga oborila nagla radost? Je li me pozalio zbog
djetinje naivnosti? Ili se sjetio koliko je opasno ovo odricanje?

Polako, zacudo sporim pokretima, sagnuo se celom do poda, kao da se klanja, kao da pada,
teško se oslonio na ruke, cinilo se da ga nece odrzati, i ustao, kao u snu. I izišao kao u snu,
potpuno izgubljen.
Bio sam surov prema njemu, i prema sebi. Ali nisam imao drugog puta. Htio sam da saznam.
Hasan je zivio sa drukcijim ljudima, u drugom svijetu, i sve mu se lako otkrivalo. Meni niko
ništa nije govorio, i morao sam da izvrcem svoju i Jusufovu dušu naopako, da bih došao do
istine. Dug je bio taj put, doznavao sam malo-pomalo, dio po dio. Trebalo mi je mnogo
vremena da saznam ono što dva obicna covjeka šapnu jedan drugome na cošku sokaka, u
kratkom susretu. Porazila me misao koja mi se tada otkrila: koliko sam odvojen od ljudi,
koliko sam usamljen. Ili sam je odgodio, razmislicu o njoj kasnije, kad se sve ovo svrši.

***
Kiše su prestale, naišlo je toplo suncano vrijeme, gotovo bez ikakva prelaza. Izašao sam na
sokak i dugo koracao pored rijeke, gledao kako se isparava zemlja pod bujnom travom,
zaustavljao oci na širokoj vedrini neba, isto je takvo nad ravnicom i nad mojim zavicajem, ne
vuce me zelja da odem, nestalo je straha i prijeteceg huka nabujalih voda u mraku, nestalo je i
moje nemoci. Evo me! - govorio sam nekome zlurado, znajuci da je prijetnja vec to što sam
ziv. Osjecao sam potrebu da se krecem, da ucinim nešto odredjeno i korisno.