Page 140 - Meša Selimović - Derviš i smrt

sudbina.

Rekao sam, da su me Hasanovo prijateljstvo, i ovaj poklon, kojim je sve pocelo medju nama,
naveli na spasonosna razmišljanja i odluke. Jedna jedina stvar koja mi je ostala od kuce, od
majke, to je mahrama sa cetiri izvezene zlatne ptice, cuvam je u sehari. Hasan ih je prenio na
korice knjige, i raznjezio me kao dijete, kao budalu. I tada sam shvatio ono najvaznije. Sjeca
li se, i njega sam pitao, nekad, o zlatnoj ptici koja znaci srecu. Sad, sam shvatio: to je
prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo moze da prevari, to ne moze. Sve drugo moze
da izmakne i ostavi nas puste, to ne moze, jer zavisi od nas.

Ne mogu da mu kazem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kazem: bicu ti prijatelj. Blizeg od
njega, Jusufa, nemam. Neka mi bude umjesto sina, koga nisam stekao: neka mi bude umjesto
brata, koga sam izgubio. A i ja cu njemu biti sve što zeli i što nema. Sad smo jednaki,
unesrecili su nas zli ljudi. Zašto ne bismo jedan drugome bili zaštita i utjeha? Meni ce mozda
biti lakše, jer mi je uvijek u srcu djecak sa ravnice, cak i kad mi je moja nesreca bila vaznija
od svega. A nadam se da ni njemu nece biti teško: bicu strpljiv, cekacu da ponovo ozivi
prijateljstvo koje je, znam to dobro, osjecao prema meni.

Je li se povio? Je li jeknuo? Je li zaustavio vapaj na samom rubu suhih usana?

Uzalud je, nema nam spasa, nesudjeni prijatelju.
Zato mogu da mu kazem (nastavio sam neumoljivo) i ono što ne bih rekao, da mi nije stalo do
njega. Ili bih rekao drukcije, sa drugom namjerom, s ciljem da se zaštiti ugled našeg reda.
Ovako, neka to bude prijateljski razgovor, koji se tice samo mene i njega. Nece mi biti lako da
kazem, a ni njemu da cuje, ali bi bilo još gore ako bismo cutali.
Da, rekao je jedva dišuci, uplašen i uznemireno radoznao, ošamucen vec onim što je cuo, a ne
znajuci da li je to sve, jer je njegova napregnutost pokazivala da neprestano nešto ocekuje,
nešto vazno, od svega najvaznije: konacni razlog ovog razgovora. Dao sam mu ga, ne otkrivši
ništa, pustio sam da se on otkriva.

Rekao sam:

Ne ispitujem kuda ide i šta radi, saznao sam slucajno, i zao mi je što sam saznao, ako je istina
ono cega se bojim. (Cinilo se da ce mu oci iskociti, gledao je u mene kao u zmiju, opcinjen,
pozurivao moje rijeci, a plašio ih se.) Šta je trazio pred vratima kadijine kuce? Zašto blijedi?
Zašto drhti? Mozda je bolje da prekinem razgovor, ako ga toliko uzbudjuje, a opet, baš me to
nagoni da nastavim, jer izgleda da stvar nije nevina. Znam o njemu dosta, znam ili
pretpostavljam šta se s njim dešava, i mada je sve ruzno, njegova uznemirenost je svjedok da
mu je savjest ziva i da ga prekorava.

Mladiceva glava padala je sve nize, povijao se pod teretom straha koji ga je lomio, kao da su
mu kicmeni pršljenovi pucali.
Pokušao je nemocno da ponovi, kako je naišao slucajno, ali ja sam odmahnuo rukom, odbivši
i razgovor o tome.
Cekao je, ne dišuci, cekao sam i ja, jedva dišuci. Do posljednjeg casa nisam znao da li cu reci
ono što je jedino vazno, zbog cega bih ga na vatri pekao, da prizna. Vikalo je to u meni,
izbezumljeno, okrvavljeno, ali sam optuzbu zadrzavao usnama što su se grizle, boreci se da je
ne puste. Ako ga savlada potpuni strah i natjera da sve odrece, ostacu u nedoumici.