Page 139 - Meša Selimović - Derviš i smrt

znamo šta je naše. Zaustaviti se u jednoj tacki, okrenuti se prema jednoj strani, to je ono što
treba a što je teško uciniti. Ma kakva odluka, osim one koja ce uznemiravati našu savjest,
bolja je od izgubljenosti kojom nas daruje neriješenost. Ali odluku ne treba pozurivati, treba
joj samo pomoci da se rodi, kad joj dodje vrijeme. Muke odlucivanja mogu olakšati prijatelji,
ali samo olakšati, nikako odstraniti. I, opet su neophodni, kao babica pri porodaju. I to znam
iz vlastitog iskustva. Kad mi je bilo najteze, kad sam mislio da je izlaz da dignem ruku na
sebe, Bog je poslao Hasana, da me ohrabri i podigne. Njegova paznja i dobrota, a mozda
smijem da kazem: i ljubav, vratili su mi vjeru u sebe i u zivot. Znaci te paznje mogu nekome
izgledati sitni, ali su za mene imali neprocjenjivu vrijednost. Moje sumanuto okretanje se
zaustavilo, moj uzas se stišao, u ledu što me bio okovao osjetio sam topli vjetar ljudske
dobrote, neka mi oprosti on, Mula-Jusuf, što se i sad uzbudujem zbog tog dragog sjecanja, ali
vecu milost od te niko mi u zivotu nije pruzio. Bio sam usamljen, napušten od svih ljudi,
ostavljen u praznoj tišini svoje nesrece, da se nepravda izvrši na meni do kraja, na granici da
posumnjam u sve što sam vjerovao, jer se sve rušilo, zatrpavajuci me. Ali eto, bilo je dovoljno
da znam kako postoji jedan dobar covjek na svijetu, pa neka je i jedini, da bi me pomirio s
ostalim ljudima. Mozda je i cudno što njegovom postupku, koji bi trebalo da je obican medju
nama, dajem toliki znacaj, i što sam toliko zahvalan. Ali sam vidio da takav postupak nije
nimalo obican i da je tog covjeka izdvojio izmedju ostalih ljudi. A još sam bio kriv, i njegova
pomoc mi je postala još draza. Mula-Jusuf je digao glavu.

Da, kriv. Ucinio sam mu ruznu stvar, veoma ruznu. Svejedno kakvu, svejedno zašto. Mogao
bih naci razlog, i opravdanje mozda, ali to nije vazno. Njegovo prijateljstvo mi je bilo
potrebno, kao vazduh, a bio sam spreman da ga se lišim, jer pred njim nisam mogao da
skrivam laz. Zelio sam da mi oprosti, ali on je ucinio i više: poklonio mi je još vecu ljubav.

- Jesi li mu nanio zlo? - upitao je Mula-Jusuf s naporom.
- Izdao sam ga.
- A da te prezreo? Da te odbacio? Da je razglasio tvoju izdaju?
- Opet bih ga poštovao. Još jednom me poucio da se prava plemenitost ne cjenka. Pomogao
mi je dvostruko i dvostruko se obogatio. Rekao sam Hasanu da su ljudi, kao što je on, prava
blagodat, poklon koji nam sam Bog šalje, i zaista mislim tako. On nekim nepoznatim culom
osjeti kome je pomoc potrebna i pruza je kao lijek. Carobnjak, jer je covjek. I nikad ne
napušta onoga kome je pomogao, vjerniji nego brat. Najljepše je što njegovu ljubav ne treba
ni zasluziti. Da je trebalo da je zasluzim, ne bih je ni imao, ili bih je davno izgubio.

On je cuva sam, on je poklanja, ne trazeci drugi razlog osim potrebe koju sam osjeca, ni druge
naknade osim svoga zadovoljstva, i tudje srece. Prihvatio sam nauk koji mi je dao, da covjek
dobija kad daje. A nisam više ni rovit, njegova ljubav me izvidala, osposobila me da i sam
budem oslonac drugome. Osposobila me za ljubav, dacu je njemu, Mula-Jusufu, ako mu moze
biti od pomoci.
Smiješio sam se tiho i toplo, mozda s mukom drzeci na okupu sve što sam htio da kazem a što
mi je izgledalo vazno, ponešto nespokojan i zbog misli da Hasan ne bi ovoliko objašnjavao
svoje prijateljstvo. Ali, svako ima svoj nacin, a moj zadatak je tezi.

Mula-Jusuf je bio povuceniji i nerazgovorljiviji nego u prvom razgovoru. Ali nije manje
uznemiren. Sjedio je preda mnom na koljenima, stegnut, groznicav, u neprestanom nastojanju
da olabavi grc prstiju koje je zarivao u bedra, nemocno sklapajuci i otvarajuci vrele oci, dizuci
ih prema meni, u muci. Nije mogao da sakrije koliko moje smirene rijeci olujno pustoše po
njemu. U jednom casu, kad mi se ucinilo da ce zaridati, htio sam da ga otpustim, da ne mucim
ni njega ni sebe, ali sam se prisilio da završim što sam zapoceo. Nad nama se izvršavala