Page 137 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Zatvorio je oci i poceo da se njiše, kao u nesvjestici.

- Mogu li da idem? - rekao je tiho, ne gledajuci me.
- Jesi li bolestan?
- Nisam bolestan.

Stavio sam mu ruku na celo, s naporom ucinivši taj obicni pokret, gotovo sam odustao,
osjecajuci kako mi dlan gori prije nego što sam ga i spustio. A kad sam mu dodirnuo vrelu
kozu, jedva se uzdrzao da ne odmakne glavu, neprirodno ukocen, kao da ceka noz.

- Idi - rekao sam. - Izmucili smo se ovim razgovorom i ti i ja. Treba da se naviknemo.

Izašao je, posrcuci.

Naredio sam Mustafi da mu nabavi med, slao ga u šetnju, nagovarao da se ponovo prihvati
prepisivanja Kur'ana, nudio da porucimo zlatnu i crvenu boju, a on je odbijao, postajuci sve
cudniji, i zatvoreniji nego ranije. Kao da mu je moja paznja postala prava muka.

- Razmaziceš ga - rekao je hafiz Muhamed, toboze s prijekorom, ali nije bilo teško vidjeti da
je zadovoljan. Uzbudjivala ga je tudja dobrota, iako i nikad nije htio sam da se veze za
nekoga. Dobrota je za njega kao izlazak sunca: za gledanje. - Oslabio je - rekao sam, braneci
se. - Nešto se s njim dešava. - Oslabio je, zaista. Da nije zaljubljen?
- Zaljubljen?
- Zašto se cudiš? Mlad je. Bilo bi najbolje da se ozeni i da izadje iz tekije.
- Koga da uzme? Tu u koju je zaljubljen?
- Ne, nikako! Zar je malo djevojaka u kasabi?
- Vidim da nešto znaš. Zašto puštaš da pogadjam?
- Pa ne znam mnogo.
- Reci ono što znaš.
- Mozda nije pošteno da govorim. Mozda samo ja tako mislim.

Nisam navaljivao, znao sam da je u zabludi, a znao sam i da ce reci. Njegovo toboznje
oklijevanje je smiješno, i poceo je razgovor da bi sve rekao. A bogzna šta je vidio i šta je u
svojoj naivnosti zamislio. Nisam mnogo ocekivao od njegova obavještenja.
Ali kad je ispricao, ucinilo mi se cudno. Išao je Hasanovu ocu, rekao je, i pred kapijom
kadijine kuce vidio je Mula-Jusufa. Stajao je, neodlucan, gledao u prozore, pošao prema
vratima i zaustavio se, pa polako, osvrcuci se, krenuo od kuce. Nešto je htio, nešto je
ocekivao, nekog je trazio. A kad su se susreli, hafiz Muhamed ga ništa nije pitao, a mladic je
rekao da je slucajno naišao ovuda, u šetnji. I eto, baš to što je rekao, probudilo je u njemu
sumnju, i brigu, jer nije naišao slucajno, ni u šetnji. I volio bi da nije ono što je pomislio. Zato
je i cutao, sve dosad.

- Šta si pomislio? - upitao sam usplahiren, iznenadno doveden pred rješenje tajne.
- Pa, stid me i da pomenem. Ali, ponašao se cudno. A onda, slagao je, da se opravda, znaci da
se osjecao kriv. Pomislio sam da se zaljubio.
- U koga se zaljubio? U Hasanovu sestru?
- Eto, i ti si pomislio. A ako nije istina, neka me Bog pokara zbog griješne misli.
- Moze biti - rekao sam mracno. - Svašta se ljudima dešava.
- Trebalo bi s njim govoriti. Samo ce se uzalud izmuciti.