Page 136 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Ne znam. Mozda i mene.

Sjedio je do prozora, zagledan u svoje sklopljene prste, iza njega je siv dan i oblacno nebo,
slicno njemu. Kad je cuo Hasanove rijeci, naglo se okrenuo i pogledao me unezvijereno,
iznenadjeno, oštro, zaista s mrznjom. A onda je skrenuo pogled i rekao gotovo šapatom:

- Ja te ne mrzim.
- Hvala Bogu - rekao sam, zureci da ga smirim, bojeci se da ne ode, kao što je cinio ranije. -
Hvala Bogu. Zelio bih da vratim tvoje povjerenje, ako je nestalo. Ako nije, još bolje. Cijenim
nova prijateljstva, ona su ljubav koja nam je uvijek potrebna, ali stara prijateljstva su više
nego ljubav, jer su dio nas samih. Ti i ja smo srasli, kao dvije biljke, oštetile bi se obadvije
kad bi se odvojile, zile su nam isprepletene, i grane. A opet, mogli smo više nego da rastemo
na istom busenu sjecanja, ziveci svako svoj zivot. Mogli smo da budemo jedno. Zao mi je sad,
zbog svega što smo propustili. Zašto smo cutali? A znali smo da svaki od nas misli o onome
što se desilo, to se ne moze zaboraviti. Sebi zamjeram više nego tebi, stariji sam, s više
iskustva. Brani me samo to što sam znao da je moja ljubav prema tebi uvijek ista. Na
odstojanju me drzala tvoja izdvojenost. Ljubomorno si cuvao svoju nesrecu za sebe, kao što
majmunica nosi svoje mrtvo dijete na prsima. Mrtve treba sahraniti, zbog sebe. Samo sam ti ja
mogao u tome pomoci. Zašto me nikad nisi pitao o majci? Ja jedini znam sve o njoj. Nemoj
da se grciš, nemoj da se zatvaraš, necu reci ništa što bi te zaboljelo, volio sam i nju i tebe.
- Volio si je?

Glas mu je mutan, hripav, opasan.

- Ne boj se. Volio sam je kao sestru.
- Zašto kao sestru? Bila je kurva.

Uplašio me njegov izraz, nepoznat mi dotad, oštar, nemilosrdan, spreman na sve, iako sam
znao da je grub i da muci sebe zbog tuge ozivljene ovim prvim razgovorom o majci.
Iznenadila me i divljina s kojom je raskopavao svoje rane. Zar toliko pati?
Rekao sam, smirujuci ga:

- Surov si zato što ti je teško. Tvoja majka je bila dobra zena, zrtva a ne griješnica.
- Zašto su je onda ubili?
- Zato što su glupi.
Cutao je, gledajuci u pod, mogao sam da zamislim koliko mu je teško, iako sam, najezen,
samo naslucivao strahotu njegove muke. A onda je upitao, pogledavši me neprijateljski, s
posljednjom nadom da se necu odbraniti:

- A šta si ti ucinio?
- Molio sam za nju uzalud. I odveo tebe, u drugo selo, da ne vidiš. Poslije plakao, skriven,
sam, zgadjen na ljude, a zaleci ih, jer su cio dan skrivali oci jedan od drugoga, zbog stida.
- Jedan dan nije mnogo. Ko je... Kako su je ubili?
- Ne znam. Nisam mogao da gledam. A nisam htio da pitam.
- Šta su poslije govorili o njoj?
- Ništa. Ljudi lako zaboravljaju ono cime se ne ponose.
- A ti?
- Otišao sam, uskoro. Stidio sam se, zbog njih. I zalio tebe, i nju, dugo. Tebe narocito. Bili
smo prijatelji, boljeg nikad nisam imao.