Page 132 - Meša Selimović - Derviš i smrt
P. 132
Znam šta je nrislio: mogao mi je sada zamijeniti brata. Ali niko mi brata ne moze zamijeniti.
Nisam pomogao Jusufu! A ko je meni pomogao!
Govorio sam o sebi, on je cuo samo mladicevo ime. Pricanjem o njemu istisnuo sam sebe. Da
li zato što je Jusuf mlad? Ili što sam ja ponosan, i jak? Snazne niko ne zali.
- A sad? Kako je sad? Cutite o svemu?
- Nesrecni ljudi su suviše osjetljivi. Mogli bismo pozlijediti jedan drugoga.
Nije vrijedilo govoriti o onome što je teško objasniti, da volim sjecanje na ravnicu, a mrzim
njegovu hladnu izdvojenost i mracno cutanje, koje ubija nadu. Uprostio sam taj slozeni odnos,
rekavši djelimicnu istinu, da se pomalo tudjimo, ali da je veza medju nama ipak jaka, jer
covjek se ne odvaja lako od onoga kome je pomogao, cuva lijepu uspomenu o sebi. Ja i Jusuf
smo kao najblizi rod, pa i nesporazumi su nam rodjacki, uvijek su blizu ljubavi.
- Postoji i rodjacka mrznja - nasmijao se Hasan. Nije me iznenadio. Dugo je i bio ozbiljan.
Odgovorio sam šalom:
- Nismo stigli dotle.
Otada su se cešce vidjali. Hasan je dolazio u tekiju, ili ga pozivao kuci. Zurili su zajedno za
Hasanovim poslovima, pisali ugovore i pravili nekakve racune, šetali u predvecerje pored
rijeke. Mula-Jusuf se vidljivo mijenjao: znao sam, oko njega lebdi Hasanova neposrednost,
kao omaglica. Još je nosio poslušno izgubljeni izraz, kojim se odvajao od ljudi, ali nije više
bio beznadan i tezak. Kao da je ozivljavao onaj daleki djecak, sporo, doduše, još prekriven
sjenkom. Postojao je nemiran ako Hasan ne bi došao, gledao bi u njega ozaren kad bi se
pojavio, radovao se njegovoj vedrini i prijateljskoj rijeci, nije odlazio, kao ranije, kad bismo
Hasan i ja poceli razgovor, ostajao je uz nas, gotovo zaboravljajuci duzni obzir, s pravom koje
mu je davalo novo prijateljstvo. I Hasan je bio zadovoljan zbog te cutljive privrzenosti, i zbog
radosti s kojom ga je mladic sacekivao.
A onda se sve izmijenilo. Suviše brzo, suviše iznenadno. Hasan je prestao da dolazi u tekiju,
nije više pozivao Jusufa, nisu se više vidjali.
Pitao sam ga, zacudjen:
- Šta je s Hasanom?
- Ne znam - rekao je zbunjeno.
- Otkad nije dolazio?
- Vec pet dana.
Izgledao je utucen. Pogled mu je opet postao nesiguran, teška sjenka se navukla na lice, što je
bilo pocelo da se razgaljuje.
- Zašto nisi otišao do njega?
Poniknuo je glavom i s mukom odgovorio:
- Išao sam. Nisu me pustili.
