Page 110 - Meša Selimović - Derviš i smrt

- Hajdemo u tekiju - rekao je tiho, a ja sam se sjetio da još stojim uza zid, bez razloga.
- Zadocnicu u dzamiju.
- Ne mozeš takav u dzamiju. Ja cu te zamijeniti ako hoceš.
- Jesam li krvav?
- Jesi.

Pošao sam prema tekiji.
Prihvatio me pod ruku, da mi pomogne.

- Ne treba - oslobodio sam ruku. - Idi u dzamiju, ljudi cekaju.

Zastao je kao postidjen, i turobno me pogledao.

- Nemoj izlaziti iz tekije dan-dva.
- Ti si vidio sve?
- Vidio sam.
- Zašto su me napali?
- Ne znam.
- Napisacu tuzbu.
- Ostavi to, šejh Ahmede.
- Ne mogu da ostavim. Stidio bih se pred samim sobom.
- Ostavi, zaboravi.

Ne gleda mi u oci, moli, kao da nešto zna.

- Zašto mi to govoriš?

Kaze, ako je strah, ili ne zeleci, ako nešto zna, ili se kajuci što je išta govorio, ako se sjetio da
ga se ne tice. Boze, šta smo od njega ucinili.
Zbog njega sam sakrio strah i slabost, zbog njega sam htio da podjem u dzamiju krvav, zbog
njega sam rekao da cu napisati tuzbu. Zelio sam da budem uspravan pred ovim mladim
covjekom s kojim su me vezivale cudne veze. Pozalio me, prvi put. A mislio sam da me mrzi.

- Idi - rekao sam, gledajuci kako mu se u obraze brzo vratila boja. - Idi sad.

Bilo je prirodnije da me izbezumi strah od nevjerovatnog dogadjaja, ali sam, cudom, bez loma
preturio prvi trenutak, i noseci u sebi sve, uspio da ga potisnem nekud u stranu, nekud u
dubinu, potiruci ga za ovaj cas. Strašno, govorilo je u meni naivno sjecanje, ali nije uspijevalo
da ozivi išta. Bio sam i ponosan što sam sakrio strah, i još me drzalo to lijepo osjecanje
hrabrosti, ne narocito sigurno, ali dovoljno da sve odgodim.

Dok su me Mustafa i hafiz Muhamed skidali i prali, zgranuti, prestrašeni, uzalud sam
pokušavao da zaustavim drhtanje ruku i nogu, ali sam imao toliko snage da se ne stidim, i ne
bojim. Zapretana vatra nekoliko puta kao da je planula da se razgori, onaj strašni tutanj i
strepnja su naglo ozivjeli, ali sam uspio da opet sve vratim u ono što je bilo a još ne boli.
Prošlo je, govorio sam sebi, ništa se nije desilo što bi trebalo suviše da me uznemiri, neka nije
gore, neka se svrši na ovome. I zudno slušao njihove nevezane razgovore, Mustafino
raspitivanje šta se to desilo, jer ništa nije mogao da razumije, i hafiz- Muhamedovo
zaprepašteno huktanje, smjenjivano nespretnim hrabrenjem, i ljutitim brecanjem na Mustafu, i