Page 108 - Meša Selimović - Derviš i smrt

A kad sam izašao u bašcu, vec su razgovarali o drugom . Bilo mi je zao što im nisam duze u
mislima, ali svejedno, ono što je receno bez mene, vrednije je nego da je receno preda mnom.

- O Hasanovu ocu govorimo - rekao je hafiz Muhamed, kad sam prišao.

Kao da je zelio da ne nametnem drugi razgovor. A ja sam pomislio velikodušno, da svako ima
svoju muku, i hvala Bogu što je tako.
Hasan je govorio kao i obicno, vedro, podsmješljivo, lak i površan u svemu, u mišljenju, u
osjecanju, u odnosu prema sebi i prema drugima. (Zaboravio sam da je sinoc ostao sa mnom
cijelu noc, tuzan.) Otac je cudan - rekao je - ako to uopšte treba reci, jer je svako cudan, osim
bezbojnih i bezoblicnih ljudi, koji su opet cudni jer nicega svoga nemaju, to jest, njihovo je
baš to što ništa posebno nije njihovo. I osim svakog od nas, naravno, jer se na sebe toliko
naviknemo da izgleda cudno sve što je drukcije od našeg, pa bi se moglo reci da je cudno ono
što nije naše. I eto, otac je cudan zato što misli da sam ja cudan, a ja opet, i tako dalje, i sve
dalje, nikad kraja cudjenu, a mozda bi se baš tome trebalo cuditi. Razlika izmedju njih je u
tome što otac smatra da je on, Hasan, ovako unesrecio sebe, a Hasan je uvjeren da se covjek
moze unesreciti na mnogo nacina, a najmanje ako cini ono što ga zadovoljava a ne sramoti, i
tako ispada da je otac unesrecen zato što mu je sin zadovoljan, a smatrao bi srecom, svojom i
porodicnom, kad bi on stvarno bio nesrecan.

- Jesi li ga vidio kako si došao - upitao je hafiz Muhamed, smiješeci se.
- Pokušao sam. Htio sam da mu nabrojim na koliko nacina ljudi mogu postati jadni. I htio sam
da ga upitam kome smeta moj zivot. Meni je drag, kao neugledna izgazena cipela. Moze da
propušta vodu, moze da bude smiješna, ali ne zulji, na zeliš da je skineš nasred puta, ne znaš
ni da je nosiš. Zašto da me zivot zulji i da ga osjecam kao moru?
- Htio si da mu kazeš? A nisi zelio da ga vidiš.
- Kako sam mogao da mu kazem ako ga ne vidim? Prvo sam zelio da ga vidim, jer to dolazi
prvo, ali kod njega je bilo prvo što nije zelio da me vidi, i tako sam obadvije svoje zelje vratio
nepotrošene.
- Je li ti on to rekao?
- Poslao je svoju rijec u tudjim ustima. Mirisala je na oca, i toliko me raznjezila, da bih rado
poljubio usta koja su je donijela, toliko mlada i nevina da nisu ni znala šta nose.
- Treba da opet odeš.
- Zbog djevojke?
- Kako hoceš - smijao se hafiz Muhamed - samo otidji.
- Koliko puta treba da idem? Koliko je puta sin duzan da ode uzalud?
- Još jednom.

Hasan ga je pogledao podozrivo, i upitao:

- Bio si kod oca?
- Bio sam.
- Tako, bio si. A zašto? Hoceš da sastaviš dva tvrdoglava covjeka da ispadne jedno prazno
pomirenje?
- Neka ispadne šta hoce. Rekao sam da ceš doci danas. Porazgovaraj s njim. Oca je lako
raznjeziti.
- Da, narocito moga.
Sa neprijatnošcu sam se sjetio svoga razgovora s muftijom, licio je pomalo na ovaj, ali ja sam
bio primoran, a šta je ovo?