Page 107 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Okrenuo sam se.
Pored vrata je stajao zaboravljeni Hasan, sa zivom svijecom u ruci.
Cekao me, cuteci.

9.

Sve što mozete protiv mene uciniti, ucinite
ne dajte mi ni trenutka predaha

Ruka mi još drhti drzeci kalem, kao da se sad dešava ovo što pišem, kao da nije prošlo više od
mjesec dana od onog trenutka kad se moj zivot izmijenio. Ne bih znao tacno reci šta sam sve
prezivio, na kakvoj sam se vatri pekao, svojoj i tudjoj, šta sam sve mislio i osjecao kad me
sustigla bura, jer je iz ove daljine mnogo štošta ostalo u magli neraspoznavanja, kao u vrucici.
Ali da pricam redom, sve što je bivalo sa mnom i oko mene. A ono što se u meni dogadjalo,
ispricacu koliko mognem, koliko i sam budem znao.
Sutradan poslije moga govora u dzamiji, uvece, odgovorili su na udarac.
Ništa nisam predosjecao, nicemu se nisam nadao, mada sam mislio da ce oko mene plesti
prljave konce.

Toga popodneva Hasan je navratio u tekiju. Cinilo mi se da me od sinoc gleda drukcije, sa
uvazavanjem, i sa izvjesnom nevjericom, kao da se cudio, kao da nije ocekivao moju pobunu.
Sada kad se desila, pronalazio sam razloge za nju, naknadno, podrzavajuci u sebi osjecanje
nepravde i povrijedjenosti. Brat mi je, mislio sam, ako nisam mogao da ga spasem, mogu da
ga ozalim. Strepio sam da mi Hasan ne prigovori što nisam nešto drugo ucinio, ranije, dok
nije bilo kasno, ali on ništa nije pominjao, kao da je zaboravio. Bio sam mu zahvalan zbog tog
zaborava. Više nego u sebe, gledao sam u njega, do njegova mišljenja mi je narocito stalo zato
što sve zna: mogao bi me teško povrijediti.

Njegov zacudjeni pogled bio mi je drag i iz drugog razloga. Mozda nikad kao tada nisam
osjetio koliko naše raspolozenje, koliko naše odluke zavise od ljudi oko nas. Da su se Hasan i
hafiz Muhamed zgranuli, da su osudili moj govor kao nerazmišljenost, i ja bih se uznemirio.
Ovako je njihovo saglašavanje skinulo sa mene teret sumnje i znao sam: ucinio sam što je
trebalo, ucinio sam što je dobro. Mozda nerazumno, ali potrebno. Hasan se cudi, mislio je da
sam kukavac. E pa eto, nisam.

Lijepo je ovo osjecanje ponosa, brani nas od kajanja.

Ono što sam rekao u dzamiji bila je tuga, zaprepaštenost, uzdrzan plac i uzdrzan urlik mozda.
Ali sve moje. Tuzan obracun i tuzna odbrana. A kad sam to rekao, odjednom je postalo nešto
drugo. Ma od cega da je pocelo, ma šta da je bilo, pretvorilo se u zajednicku tezinu, i osudu. I
obavezalo me, jer više nije samo moje, zbog mojih rijeci. Rekao je to i Hasan (pricao je hafiz-
Muhamedu, a ja sam slušao, iz kuce) kako odavno nije cuo iskreniju tugu ni tezu optuzbu. Bio
je prikovan, kao i drugi, potresnom jednostavnošcu obicnih rijeci i zalošcu covjeka koji place,
a kaze. Osjecao sam kako smo svi krivi i svi ojadjeni, rekao je.

Zar je sada trebalo da ja zaboravim sve što se dogodilo i sve što sam kazao? I rijec obavezuje,
i ona je cin, obavezuje me pred drugim ali i preda mnom.