Page 105 - Meša Selimović - Derviš i smrt

Dok je obred još trajao, osjecao sam da je cudan, drukciji nego ijedan dosad, vreliji i opasniji,
da je priprema za nešto. Znao sam da se ne moze završiti kao uvijek. Amin je pocetak a ne
kraj: culo se prigušeno, gusto, bilo je cekanje. Cega? Šta ce se desiti?
U cutanju, u nemicanju, u njihovoj namjeri da ne odu, iako je molitva završena, postalo mi je
jasno ovo što nisam htio da znam. Htjeli su da me vide kad sam saznao za nesrecu, zeljeli su
da pokazem šta sam u tom casu.
Ni sam ne znam šta sam, i ne znam kakav odgovor da im dam.
Sve je od mene zavisilo.
Mogao sam da ustanem i odem, da pobjegnem od sebe i od njih. I to bi bio odgovor.
Mogao sam da ih zamolim da izadju, da ostanem sam u tišini prazne dzamije. I to bi bio
odgovor.

Ali , sve bi tada ostalo u meni. Ništa ne bi doprlo ni do koga. Još pred tvrdjavskom kapijom
bojao sam se sutrašnjeg bola i kajanja, mogla bi da me sprzi vatra, uguši tuga, zauvijek
onijemi nekazani bijes i zalost. Morao sam da kazem. I zbog ovih što cekaju. Covjek sam, bar
sad. I zbog njega, neodbranjenog. Neka mu to bude tuzna bratska dova, vec druga danas, ali
prva koju ce ljudi cuti.
Jesam li se bojao? Ne, nisam. Nicega, osim strepnje da li cu dobro izvršiti ono što moram.
Osjecao sam cak mirnu spremnost na sve, spremnost što je donosi neminovnost cina, i duboko
slaganje s njim, jace od osvete, jace od pravde. Ništa više nisam mogao protiv sebe.
Ustao sam i zapalio sve svijece, prenoseci vatru s jedne na drugu, htio sam da me svi vide,
htio sam da ih sve vidim. Da se zapamtimo.
Okrenuo sam se, polako. Niko nece otici, nijedan. Gledali su me, sjedeci na koljenima,
uzbudjeni mojim tihim kretanjem, i plamenovima što su gorjeli duz cijelog procelja,
oslobadjajuci gusti miris voska.

- Sinovi Ademovi!

Nikad ih nisam tako nazivao.
Nisam znao, ni samo cas ranije, šta cu reci. Sve se dešavalo od sebe. Tuga i uzbudjenje su
nalazili glas i rijec.
- Sinovi Ademovi! Necu drzati propovijed, ne bih mogao i kad bih htio. A vjerujem da biste
mi zamjerili ako ne bih sad, u ovom casu, tezi ne pamtim u zivotu, govorio baš o sebi. Nikad
mi nije bilo vaznije ono što cu da kazem, a ne zelim ništa da postignem. Ništa, osim da vidim
saucešce u vašim ocima. Nisam vas nazvao bracom, iako ste mi to više nego ikad, vec
sinovima Ademovim, pozivajuci se na ono što je u svima nama zajednicko. Ljudi smo, i
mislimo isto, narocito kad nam je teško. Cekali ste, htjeli ste da ostanemo zajedno, da se
pogledamo oci u oci, tuzni zbog smrti neduzna covjeka, i uznemireni zbog zlocina. I vas se
tice taj zlocin, jer znate: ko ubije neduzna covjeka, kao da je sve ljude pobio. Sve nas su ubili
nebrojeno puta, braco moja ubijena, a uzasnuti smo kad pogodi nekog ko nam je najdrazi.

Mozda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mrznju, drugo za
ljubav. Ovo što imam, sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj zivot i moja
smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja zalost pripada meni.
Cuvajte veze rodbinske, naredio je Allah.
Nisam ih sacuvao, sine majke moje. Nisam imao snage da od tebe i od sebe nesrecu otklonim.

Musa rece: Moj Boze! Daj mi pomocnika od bliznjih mojih, Haruna, brata mojega, ojacaj
njime snagu moju. Ucini mi brata pomocnikom u poslu mome. Moga brata Haruna više nema,
i mogu samo da kazem: Moj Boze, ojacaj njim mrtvim snagu moju.