Page 97 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Vinston za trenutak prestade da Ćita. Negde u daljini zagrme raketna
bomba. Blaçeno oseĄanje da je sam sa zabranjenom knjigom, u sobi bez telekrana,
joå ga nije napuåtalo. SamoĄa i bezbednost bili su fiziĆki oseĄaji, nekako pomeåani
s umorom njegovog tela, mekoĄom naslonjaĆe, dodirom blagog vetriĄa koji je
dolazio kroz prozor i igrao mu se po obrazu. Knjiga ga je oĆarala, ili reĄi umirila. U
izvesnom smislu nije mu kazivala niåta novo, no i to je bio deo privlaĆnosti.
Kazivala je ono åto bi rekao i on sam da je mogao svoje raåtrkane misli dovesti u
red. Bila je proizvod uma sliĆnog njegovom, samo daleko jaĆeg, sistematiĆnijeg,
manje optereĄenog strahom. On shvati da su najbolje knjige upravo one koje ti
kazuju ono åto znaå i sam. Upravo se beåe vratio prvoj glavi kad zaĆu Dçulijine
korake na stepeniåtu. On se podiçe iz naslonjaĆe i poće joj u susret. Ona ispusti na
pod svoju torbu sa alatom i baci mu se u zagrljaj.

Kad se razdvojiåe, on joj reĆe: "Dobio sam knjigu."
"Je li? Fino", reĆe ona bez mnogo interesovanja, i kleĆe pored peĄi da skuva
kafu.

Knjigu su ponovo pomenuli tek posle pola sata u krevetu. Suton je bio
taman toliko sveç da ih natera da se pokriju. Odozdo su se Ćuli poznati zvuci:
pesma i grebanje cipela po ploĆama dvoriåta. Ona miåLĄava çena crvenih ruku koju
je Vinston video kad je prvi put bio u sobi kao da je bila sastavni deo dvoriåta.
ąinilo se da nema Ćasa u toku dana kad nije hodala gore-dole izmeću korita i
konopca, naizmeniĆno puneĄi usta åtipaljkama i pevajuĄi iz puna srca. Dçulija se
beåe ugnezdila na svojoj polovini kreveta, i veĄ je izgledala na ivici sna. On se maåi
njige, koja je leçala na podu, i uspravi se u sedeĄi stav, oslonjen na naslon kreveta.
"Moramo je proĆitati", reĆe. "Oboje. Svi pripadnici Bratstva moraju da je
proĆitaju."
ąitaj ti", reĆe ona ne otvarajuĄi oĆi. "ąitaj naglas. Tako je najbolje. Usput
ĄHå mi objaänjavati."
Kazaljke na satu pokazivale su åest, to jest osamnaest. Imali su joå tri do
Ćetiri sata pred sobom. On nasloni knjigu na kolena i poĆe Ćitati:

Glava prva
NEZNANJE JE MOă

Tokom cele pisane istorije, a verovatno joå i od kraja mlaćeg kamenog
doba, na svetu su postojale tri vrste ljudi: Viåi, Srednji i Niçi. Bili su izdeljeni na
mnoge potkategorije, nosili bezbroj raznih imena, a njihov brojni odnos, kao i
mećusobni odnosi, varirao je iz veka u vek; no u suåtini se struktura druåtva nije
menjala. ąak i posle ogromnih obrta i na izgled neopozivih promena, uvek se
ponovo uspostavljala ista struktura, upravo kao åto se i çiroskop uvek vraĄa u
stanje ravnoteçe ma koliko se gurnuo na jednu ili drugu stranu.
"Dçulija, jesi li budna?" upita Vinston.
"Jesam, ljubavi, sluåam te. Nastavi, divno je."

On produçi:

Ciljevi tih grupa su potpuno neuskladivi. Cilj Viåih je da ostanu gde su. Cilj
Srednjih je da promene mesta s Viåima. Cilj Niçih, kad imaju cilj - jer im je stalna
karakteristika to åto su previåe pritisnuti dirinĆenjem da bi bili viåe no tek
povremeno svesni iĆega van njihovog svakodnevnog çivota - jeste da ukinu sve

97/151