Page 100 - George Orwell - 1984
P. 100

'çordç Orvel – 1984.



                   svojine', do koga je doålo sredinom stoleĄa, znaĆilo je u stvari koncentraciju
                   svojine u daleko manji broj ruku nego ranije, ali s tom razlikom da su novi
                   posednici bili grupa, a ne masa pojedinaca. PojedinaĆno uzev, nijedan Ćlan Partije
                   ne poseduje niåta sem sitnih liĆnih stvari. Kolektivno, Partija poseduje sve åto
                   postoji u Okeaniji, zato åto ima kontrolu nad svim, a proizvodima raspolaçe kako
                   sam naće za shodno. U godinama posle Revolucije ona je bila u stnaju da na ovaj
                   upravljaĆki poloçaj stupi skoro neometena, jer je ceo proces bio predstavljen kao
                   kolektivizacija. Uvek se pretpostavljalo da posle eksproprijacije kapitalistiĆke klase
                   mora doĄi socijalizam; a kapitalisti su bez pogovora bili eksproprisani. Fabrike,
                   rudnici, zemlja, kuĄa, saobraĄaj - sve im je to bilo oduzeto; a poåto nisu viåe bili
                   privatna, proizilazilo je da su druåtvena svojina. Englsoc, koji je izrastao iz
                   prethodnog, socijalistiĆkog pokreta i nasledio njegovu frazeologiju, u stvari je
                   sproveo u çivot najvaçniju taĆku socijalistiĆkog programa; s rezultatom, prethodno
                   predvićenim i nameravanim, da je ekonomska nejednakost uĆinjena trajno.
                          No problemi ovekoveĆenja hijerarhijskog druåtva su mnogo dublji.
                   VladajuĄa grupa moçe izgubiti vlast na samo Ćetiri naĆina. Ili biva pobećena spolja,
                   ili vlada tako neveåto da se mase pobune, ili dopuåta da se stvori jaka i
                   nezadovoljna grupa Srednjih, ili izgubi samopouzdanje i volju da vlada. Ovi uzroci
                   ne dejstvuju pojedinaĆno, a po pravilu su, u ovoj ili onoj meri, prisutna sva Ćetiri.
                   VladajuĄa klasa koja bi se znala saĆuvati od svih njih mogla bi stalno ostati na
                   vlasti. U krajnjoj liniji, odluĆujuĄi Ćinilac u ovome jeste mentalni stav same
                   vladajuĄe klase.
                          Po zavråetku prve polovine ovog veka, prva opasnost je u stvari prestala.
                   Svaka od triju zemalja koja danas dele svet de facto je nepobediva, i moçe prestati
                   da to bude tek putem sporih demografskih procesa koje jedna moĄna vlada moçe
                   lako izbeĄi. Druga opasnost je takoće samo teorijska. Mase se nikad ne bune same,
                   niti se bune samo zato åto su eksploatisane. U stvari, sve dok im se ne dopuåta da
                   steknu merilo po kome bi pravile porećenja, one Ćak i nisu svesne da su
                   eksploatisane. Povratne privredne krize proålih vremena bile su potpuno
                   nepotrebne i sad im se ne dopuåta da se pojave, ali se drugi, isto tako krupni
                   poremeĄaji mogu pojaviti, i odista se pojavljuju, a da ne ostave politiĆkih
                   rezultata, jer ne postoji naĆin na koji bi se nezadovoljstvo moglo jasno izraziti. äto
                   se tiĆe problema hiperprodukcije, koji je u naåem druåtvu latentan otkako je
                   razvijena maåinska tehnika, on se reåava putem stalnog ratovanja (vidi Glavu
                   treĄu), koje je takoće korisno utoliko åto moral stanovniåtva odrçava na potrebnom
                   stepenu. Stoga bi, s taĆke glediåta naåih sadaånjih upravljaĆa, jedina istinska
                   opasnost bila u otcepljivanju nove grupe sposobnih, nedovoljno zaposlenih i vlasti
                   çeljnih ljudi, i porast skepticizma i liberalizma u njihovim redovima. Drugim
                   reĆima, problem se tiĆe vaspitanja. Posredi je problem trajnog uobliĆavanja svesti
                   kako upravljaĆke grupe tako i one åire, izvråne grupe koja se nalazi odmah ispod
                   nje. Na svest masa je jedino potrebno uticati negativno.
                          ImajuĄi ove osnovne podatke pred sobom, lako je zakljuĆiti kakva je, uopåte
                   uzev, struktura okeanijskog druåtva, makar je Ćovek i ne poznavao. Na samom vrhu
                   piramide nalazio se Veliki Brat. Veliki Brat je nepogreåiv i svemoĄan. Za svaki
                   uspeh, svako postignuĄe, svaku pobedu, svaki nauĆni pronalazak, sve znanje, svu
                   mudrost, svu sreĄu, svu vrlinu, smatra se da potiĆe direktno iz njegovog voćstva i
                   inspiracije. Velikog Brata nije video niko. On je lice na plakatima, glas na
                   telekranu. Moçemo biti manje-viåe sigurni da on neĄe ni umreti a veĄ        postoji
                   znatna nesigurnost oko toga kad se on rodio. Veliki Brat je ruho u kome se Partija
                   prikazuje svetu. Njegova funkcija je da bude çLça u koju Ąe se sticati ljubav, strah i
                   poåtovanje, dakle oseĄanja koja se lakåe mogu imati prema jedinki nego pema
                   organizaciji. Ispod Velikog Brata dolazi Uça partija, Ćije je Ćlanstvo ograniĆeno na
                   åest miliona, ili neåto manje od dva odsto stanovniåtva Okeanije. Ispod Uçe dolazi



                                                        100/151
   95   96   97   98   99   100   101   102   103   104   105