Page 92 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

nizom ratova i revolucija, a delom zato åto je nauĆni i tehniĆki napredak zavisio od
empirijskog naĆina miåljenja koji se u strogo ustrojenom druåtvu nije mogao
odrçati. U celini uzev, svet je danas primitivniji no åto je bio pre pedeset godina.
Neke zaostale oblasti su uznapredovale; usavråeni su i razni aparati - uvek na neki
naĆin povezani s ratovanjem ili åpijunaçom - ali eksperimentisanje i pronalaçenje
se uveliko ugasilo, a ogromna åteta koju je za sobom ostavio atomski rat voćen
polovinom veka nije se nikako popravila do kraja. No opasnosti koje maåina nosi sa
sobom joå uvek su prisutne. Od trenutka kad se na svetu pojavila prva maåina,
svakom inteligentnom Ćoveku postalo je jasno da je potreba za ljudskim
argatovanjem, dakle (u velikoj meri) i za ljudskom nejednakoåĄu, prestala. Ako bi
se maåina smiåljeno koristila za tu svrhu, glad, dirinĆenje, nepismenost i bolest
mogli bi se likvidirati za nekoliko generacija. I, u stvari, mada se nije koristila za tu
svrhu, no prosto jednim automatskim procesom - naime proizvodnjom dobra koje
je ponekad bilo nemoguĄe ne raspodeliti - maåina je odista u velikoj meri podigla
çivotni standard proseĆnog Ćoveka tokom nekih pedeset godina krajem
devetnaestog i poĆetkom dvadesetog veka.
Ali takoće je bilo jasno da opåte poveĄanje bogatstva preti da razori - da je
u stvari u izvesnom smislu veĄ razorilo - hijerarhijsko druåtvo. U svetu u kome bi svi
imali kratko radno vreme, bili siti, çiveli u kuĄi s kupatilom i friçiderom, a
posedovali automobil ili Ćak avion, najoĆigledniji i moçda najvaçniji oblik
nejednakosti bi veĄ bio nestao. Ako bi postalo opåte, bogatstvo ne bi predstavljalo
nikakvu odliku. Nema sumnje da je bilo moguĄe zamisliti druåtvo u kome bi
bogatstvo, u smislu liĆne svoje i raskoåi, bilo ravnomerno raspodeljeno, dok bi moĄ
ostala u rukama male privilegovane kaste. No u praksi takvo druåtvo ne bi dugo
ostalo stabilno. Jer ako bi svi podjednako uçivali u dokolici i sugirnosti, ogromne
mase ljudi koje su u normalnim prilikama zaglupljene siromaåtvom, obrazovale bi
se i nauĆile da misle svojom glavom; kad bi to uradile, shvatile bi pre ili posle da
privilegovana manjina nema nikakvu korisnu funkciju i zbrisale bi je. U krajnjoj
liniji, hijerarhijsko druåtvo moçe opstati samo na temelju siromaåtva i neznanja.
Vratiti se poljoprivrednoj proålosti, kao åto su sanjali neki mislioci s poĆetka
dvadesetog veka, nije bilo praktiĆno reåenje. To se kosilo sa tendencijom ka
mehanizaciji koja je skoro u celom svetu postala kvaziinstinktivna; sem toga, svako
industrijski zaostalo druåtvo je vojniĆki bespomoĄno i ne moçe a da ne potpadne
pod dominaciju, direktnu ili indirektnu, svojih industrijski razvijenijih suparnika.
Joå manje bi zadovoljilo reåenje da se mase odrçe u siromaåtvu time åto bi
se smanjila proizvodnja dobara. To se u velikoj meri dogodilo u poslednjoj fazi
kapitalizma, pribliçno izmeću 1920. i 1940. godine, Privreda mnogih zemalja bila je
puåtena da stagnira, sa obraćivanjem zemlje se prestalo, investiciona oprema se
nije obnavljala, velikim delovima stnaovniåtva bio je uskraĄen rad i davana drçavna
pomoĄ koja ih je samo dopola odrçavala u çivotu. No to je takoće dovelo do vojne
slabosti, a poåto su liåavanja koja su na taj naĆin prouzrokovana bila oĆigledno
nepotrebna, neminovno je doålo do suprotstavljanja. Problem se sastojao u tome
da se industrijska proizvodnja odrçi a da se pri tom ne uveĄa stvarno bogatstvo
sveta. Roba se morala proizvoditi, ali se nije smela raspodeljivati. U praksi, jedini
naçin da se to postigne bio je neprekidno odrçavati rad.

Suåtina rata je u uniåtavanju, ne toliko ljudskih çivota koliko proizvoda
ljudskog rada. Ratom se razbijaju na komade, rasipaju u stratosferu, ili potapaju u
dubine mora materijalna dobra koja bi se inaĆe mogla upotrebiti da stvore masama
previåe udoban çivot, i prema tome, u krajnjoj liniji, da ih uĆine inteligentnijima.
Proizvodnja ratnog materijala, Ćak kad se on i ne uniåtava, joå uvek predstavlja
pogodan naĆin troåenja radne snage na proizvodnju stvari koje se ne mogu
potroåiti. Jedna ploveĄa tvrćava, na primer, sadrçi stotine teretnih brodova. Ona
se na kraju baca u staro gvoçće kao prevazićena, s tim åto nikome nije donela

92/151