Page 87 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Narandça i limun, kaçe sveti äimun;
Dugujeå mi farting, kaçe sveti Martin;

äta bi od mog duga, pita sveti Luka;
Kad dobijem para, äordiĆ odgovara.

"Znali ste poslednji stih!" uzviknu Vinston.
"Da, znao sam poslednji stih. Bojim se da vam je sad vreme da poćete. Ali
Ćekajte. Dozvolite da vam dam jednu od onih tableta."
Kad je Vinston ustao, O'Brajen mu pruçi ruku. Njegov snaçni stisak zgnjeĆi
kosti u Vinstonovom dlanu. Kad je stigao do vrata, Vinston se okrete, ali O'Brajen je
veĄ izgledao kao da ga upravo zaboravlja. ąekao je, drçHĄi ruku na prekidaĆu
telekrana. Iza njega se video pisaĄi sto s lampom zasenĆenom zelenim abaçurom,
diktograf i çLĆane korpe prepune papira. Incident je bio okonĆan. Vinston shvati da
Ąe kroz trideset sekundi O'Brajen nastaviti svoj prekinut i vaçan partijski posao.

9.

Vinston je bio pihtijast od umora. Pihtijast je bila prava reĆ. Spontano mu
je pala na pamet. Telo kao da mu je imalo ne samo slabost pihtija, nego i
prozirnost. ąinilo mu se da bi mogao videti svetlost kroz ruku kad bi je podigao.
StraviĆan zamor od rada bio je iz njega iscedio svu krv i limfu, i ostavio samo krhku
konstrukciju nerava, kostiju i koçe. Svi oseĄaji kao da su se uveliĆali. Kombinezon
mu je povrećivao ramena, trotoar ga golicao po tabanima; Ćak je i otvaranje i
zatvaranje åake bilo napor od koga su mu åkripali zglobovi. Za pet dana je isterao
viåe od dvadeset sati rada, kao i svi ostali u Ministarstvu. Sad je sve bilo gotovo, i
nije imao doslovno niåta da radi, nikakvog posla za Partiju, do sutraånjeg jutra.
Mogao je provesti åest Ćasova u skroviåtu, i joå devet u svom krevetu. Laganim
koracima, po blagom popodnevnom suncu, iåao je prljavom ulicom ka
ąeringtonovoj radnji, pazeĄi da ne naleti na patrolu, ali ipak iracionalno ubećen da
se tog popodneva niko neĄe meåati u njegove poslove. Teåka taåna koju je nosio
udarala ga je po kolenu na svakom koraku, od Ćega su mu gore i dole po nozi
prolazili trnci. U taåni je bila knjiga, koja je kod njega bila veĄ åest dana, ali koju
joå uvek nije stigao da otvori, Ćak ni da pogleda.
äestog dana Nedelje mrçnje, posle povorki, govora, pevanja, zastavica,
plakata, filmova, voåtanih figura, lupe doboåa i piske truba, toptanja nogu u maråu,
åkripe tenkovskih gusenica, urlika nagomilanih aviona, gruvanja topova - posle åest
dana svega toga, kad se ogromni orgazam treperavo pribliçavao kraju a opåta
mrçnja protiv Evroazije zakuvala do takvog delirijuma da bi masa bez daljega
rastrgla na komade one dve stotine evroazijskih ratnih zloĆinaca koji je trebalo da
budu javno obeåeni poslednjeg dana, da ih se samo mogla doĆepati - upravo je u
tom trenutku bilo objavljeno da je Okeanija u ratu s Istazijom. Evroazija je bila
saveznik.
Razume se, niko nije priznavao da je doålo do promene. Jednostavo je
postalo poznato, iznenadno i svuda u isto vreme, da je neprijatelj Istazija, a ne
Evroazija. Kad se to desilo, Vinston je upravo prisustvovao demonstracijama na
jednom od trgova u centralnom delu Londona. Bila je noĄ; bela lica i skerletne
zastave bili su osvetljeni bljeåtavom svetloåĄu reflektora. Trg je do poslednjeg
centimetra ispunjavala masa od nekoliko hiljada ljudi, raĆunajuĄi i grupu od oko
hiljadu osnovaca u uniformi äpijuna. Na tribini prekrivenoj skerletnom draperijom,
govornik iz Uçe partije, sitan, mråav Ćovek s nesrazmerno dugim rukama i velikom

87/151