Page 88 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Ąelavom glavom po kojoj se vuklo nekoliko ravnih pravenova kose, potpaljivao je
gomilu. Patuljastog rasta, izobliĆen od mrçnje, jednom åakom je stezao mikrofon
za vrat a drugom, ogromnom na kraju duge ruke, preteĄi grabio vazduh iznad
glave. Glas, koji su zvuĆnici Ćinili metalnim, tutnjao je iznoseĄi beskrajni katalog
zverstava, pokolja, raseljavanja, silovanja, muĆenja zarobljenika, bombardovanja
civilnog stanovniåtva, neistinite propagande, nepravedne agresije, prekråenih
paktova. Bilo ga je nemoguĄe sluåati a ne poverovati mu, pa potom ne planuti od
besa. Svakih nekoliko trenutaka, gnev gomile bi prekipeo i govornikov glas bi
zagluåilo divljaĆno, çivotinjsko urlanje koje se nekontrolisano izvijalo iz hiljada
grla. NajdivljaĆniji krici su dolazili od osnovaca. Govor je veĄ potrajao kojih
dvadeset minuta, kad je na platformu ustrĆao kurir i tutnuo govorniku u ruku svitak
papira. Ovaj ga je odmotao ne prekidajuĄi govor. Ni u glasu ni u reĆima mu se nije
osetila kakva razlika; jedino su imena odjednom postala drukĆija. Bez reĆi, kroz
gomilu je proåao talas razumevanja. Okeanija je u ratu s Istazijom! SledeĄeg
trenutka stvori se neopisiva guçva. Zastave i plakati kojima je trg bio ukraåen bili
su pogreåni! Na dobroj polovini nalazila su se pogleåna lica. Sabotaça! Maslo
Goldåtajnovih agenata! Usledio je gnevni intermeco kad je gomila poĆela da dere
plakate sa zidova, cepa zastave na komade i gazi ih. äpijuni su poĆinili Ćuda od
aktivnosti penjuĄi se po krovorima i sekuĄi konopce sa kojih popadaåe i zalepråDåe
zastavice. No za dva-tri minuta sve je bilo gotovo. Govornik, joå uvek steçXĄi
mikrofon za vrat, pognutih ramena, grabeĄi slobodnom rukom po vazduhu, beåe
nastavio svoj govor. Joå jedan minut, i u gomili su ponovo odjeknuli divlji krici
gneva. Mrçnja se nastavila isto kao i pre, jedino je objekat bio promenjen.
SeĄajuĄi se toga, Vinston je ponajviåe bio impresioniran time åto je govornik
iz jedne politike uskoĆio u drugu doslovno u pola reĆi, ne samo bez zastoja, nego
Ćak i bez izmene u konstrukciji reĆenice. No u tom trenutku je bio zaokupljen
drugim stvarima. U onom trenutku nereda, dok je masa cepala plakate, bio mu je
priåao neki Ćovek Ćije lice nije video, kucnuo ga po ramenu i rekao "Izvinite, mislim
da ste ispustili taånu." Uzeo je taånu rasejano, bez reĆi. Znao je da Ąe proĄi dani
pre nego åto mu se ukaçe prilika da je otvori. ąim se demonstracija zavråila, otiåao
je pravo u Ministastvo istine, iako je veĄ bilo skoro dvadeset tri Ćasa. To je isto
uradilo sve osoblje Ministarstva. Narećenja da se svi vrate na posao, koja su se veĄ
Ćula s telekrana, bila su skoro nepotrebna.
Okeanija je u ratu s Istazijom; Okeanija je uvek bila u ratu s Istazijom.
Veliki deo politiĆke literatire izdate tokom poslednjih pet godina sad je bila
zastarela. Izveåtaje i dokumentaciju svih vrsta, novine, knjige, broåure, filmove,
magnetofonske trake, fotografije - sve je to trebalo ispraviti munjevitom brzinom.
Iako nije bila izdata nijedna direktiva, znalo se da naĆelnici odeljenja çele da u
roku od nedelje dana nigde ne ostane nikakvog pomena o ratu s Evroazijom i
savezniåtvu s Istazijom. Posao je bio prekomeran, i utoliko teçi åto se postupci koje
je podrazumevao nisu mogli nazvati pravim imenom. Celo osoblje Odeljenja
dokumentacije radilo je osamnaest Ćasova u dvadeset Ćetiri, sa dva prekida od po
tri sata za spavanje. Iz podruma su bili izneseni duåeci i prostrti svuda po
hodnicima; obroci su se sastojali od sendviĆa i kafe Pobeda koje su servirke iz
menze raznosile na kolicima. Svaki put kad je prekidao posao na ta tri sata, Vinston
se trudio da obradi sav materijal koji je imao na stolu, i svaki put kad se dovlaĆio
natrag, lepljivih oĆiju i sav u bolovima, zaticao je novu gomilu svitaka papira koja
mu je pokrivala sto kao sneçni smet, dopola zatrpavala diktograf i prelivala se na
pod, tako da mu je prvi posao uvek bio da ih zgura na koliko-toliko urednu gomilu
da bi imao mesta za rad. Najgore od svega je bilo to åto posao ni izdaleka nije bio
potpuno mehaniĆki. ąesto je posredi bilo samo to da se umesto jednog imena unese
drugo, ali svaki iole detaljan izveåtaj o dogaćajima zahtevao je paçnju i fantaziju.

88/151