Page 88 - George Orwell - 1984
P. 88

'çordç Orvel – 1984.



                   Ąelavom glavom po kojoj se vuklo nekoliko ravnih pravenova kose, potpaljivao je
                   gomilu. Patuljastog rasta, izobliĆen od mrçnje, jednom åakom je stezao mikrofon
                   za vrat a drugom, ogromnom na kraju duge ruke, preteĄi grabio vazduh iznad
                   glave. Glas, koji su zvuĆnici Ćinili metalnim, tutnjao je iznoseĄi beskrajni katalog
                   zverstava, pokolja, raseljavanja, silovanja, muĆenja zarobljenika, bombardovanja
                   civilnog stanovniåtva, neistinite propagande, nepravedne agresije, prekråenih
                   paktova. Bilo ga je nemoguĄe sluåati a ne poverovati mu, pa potom ne planuti od
                   besa. Svakih nekoliko trenutaka, gnev gomile bi prekipeo i govornikov glas bi
                   zagluåilo divljaĆno, çivotinjsko urlanje koje se nekontrolisano izvijalo iz hiljada
                   grla. NajdivljaĆniji krici su dolazili od osnovaca. Govor je veĄ    potrajao kojih
                   dvadeset minuta, kad je na platformu ustrĆao kurir i tutnuo govorniku u ruku svitak
                   papira. Ovaj ga je odmotao ne prekidajuĄi govor. Ni u glasu ni u reĆima mu se nije
                   osetila kakva razlika; jedino su imena odjednom postala drukĆija. Bez reĆi, kroz
                   gomilu je proåao talas razumevanja. Okeanija je u ratu s Istazijom! SledeĄeg
                   trenutka stvori se neopisiva guçva. Zastave i plakati kojima je trg bio ukraåen bili
                   su pogreåni! Na dobroj polovini nalazila su se pogleåna lica. Sabotaça! Maslo
                   Goldåtajnovih agenata! Usledio je gnevni intermeco kad je gomila poĆela da dere
                   plakate sa zidova, cepa zastave na komade i gazi ih. äpijuni su poĆinili Ćuda od
                   aktivnosti penjuĄi se po krovorima i sekuĄi konopce sa kojih popadaåe i zalepråDåe
                   zastavice. No za dva-tri minuta sve je bilo gotovo. Govornik, joå     uvek steçXĄi
                   mikrofon za vrat, pognutih ramena, grabeĄi slobodnom rukom po vazduhu, beåe
                   nastavio svoj govor. Joå  jedan minut, i u gomili su ponovo odjeknuli divlji krici
                   gneva. Mrçnja se nastavila isto kao i pre, jedino je objekat bio promenjen.
                          SeĄajuĄi se toga, Vinston je ponajviåe bio impresioniran time åto je govornik
                   iz jedne politike uskoĆio u drugu doslovno u pola reĆi, ne samo bez zastoja, nego
                   Ćak i bez izmene u konstrukciji reĆenice. No u tom trenutku je bio zaokupljen
                   drugim stvarima. U onom trenutku nereda, dok je masa cepala plakate, bio mu je
                   priåao neki Ćovek Ćije lice nije video, kucnuo ga po ramenu i rekao "Izvinite, mislim
                   da ste ispustili taånu." Uzeo je taånu rasejano, bez reĆi. Znao je da Ąe proĄi dani
                   pre nego åto mu se ukaçe prilika da je otvori. ąim se demonstracija zavråila, otiåao
                   je pravo u Ministastvo istine, iako je veĄ  bilo skoro dvadeset tri Ćasa. To je isto
                   uradilo sve osoblje Ministarstva. Narećenja da se svi vrate na posao, koja su se veĄ
                   Ćula s telekrana, bila su skoro nepotrebna.
                          Okeanija je u ratu s Istazijom; Okeanija je uvek bila u ratu s Istazijom.
                   Veliki deo politiĆke literatire izdate tokom poslednjih pet godina sad je bila
                   zastarela. Izveåtaje i dokumentaciju svih vrsta, novine, knjige, broåure, filmove,
                   magnetofonske trake, fotografije - sve je to trebalo ispraviti munjevitom brzinom.
                   Iako nije bila izdata nijedna direktiva, znalo se da naĆelnici odeljenja çele da u
                   roku od nedelje dana nigde ne ostane nikakvog pomena o ratu s Evroazijom i
                   savezniåtvu s Istazijom. Posao je bio prekomeran, i utoliko teçi åto se postupci koje
                   je podrazumevao nisu mogli nazvati pravim imenom. Celo osoblje Odeljenja
                   dokumentacije radilo je osamnaest Ćasova u dvadeset Ćetiri, sa dva prekida od po
                   tri sata za spavanje. Iz podruma su bili izneseni duåeci i prostrti svuda po
                   hodnicima; obroci su se sastojali od sendviĆa i kafe Pobeda koje su servirke iz
                   menze raznosile na kolicima. Svaki put kad je prekidao posao na ta tri sata, Vinston
                   se trudio da obradi sav materijal koji je imao na stolu, i svaki put kad se dovlaĆio
                   natrag, lepljivih oĆiju i sav u bolovima, zaticao je novu gomilu svitaka papira koja
                   mu je pokrivala sto kao sneçni smet, dopola zatrpavala diktograf i prelivala se na
                   pod, tako da mu je prvi posao uvek bio da ih zgura na koliko-toliko urednu gomilu
                   da bi imao mesta za rad. Najgore od svega je bilo to åto posao ni izdaleka nije bio
                   potpuno mehaniĆki. ąesto je posredi bilo samo to da se umesto jednog imena unese
                   drugo, ali svaki iole detaljan izveåtaj o dogaćajima zahtevao je paçnju i fantaziju.





                                                         88/151
   83   84   85   86   87   88   89   90   91   92   93