Page 9 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u åake. Bilo je oĆigledno da je izgovarala
nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poĆe skandirati, duboko, lagano i ritmiĆki: "V-
B!... V-B!... V-B!" bez prestanka vrlo lagano, sa dugom pauzom izmeću V i B -
teçak, mrmorav zvuk, nekako Ćudno divljaĆan, za koji se Ćinilo da mu pozadinu
saĆinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tam. To potraja skoro celih
trideset sekundi. Taj refren se Ćesto mogao Ćuti u trenucima nesavladljive
emocije. On je bio delom neka vrsta himne mudrosti i veliĆanstvu Velikog Brata,
ali, pre svega, Ćin samohipnoze, namerno guåenje svesti putem ritmiĆkih zvukova.
Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mrçnje nije mogao a da ne
XĆestvuje u opåtem delirijumu, ali ovo çivotinjsko "V-B!... V-B!" ga je uvek
ispunjavalo uçasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukĆije se nije
moglo. Kamuflirati oseĄanja, kontrolisati lice, Ćiniti åto i svi ostali, bila je
instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u oĆima
mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono znaĆajno desilo - ako se
uopåte i desilo.
Za trenutak je uhvatio O'Brajenov pogled. O'Brajen beåe ustao, skinuo
naoĆare i ponovo ih nameåtao svojim karakteristiĆnim pokretom. No oĆi im se u
jednom deliĄu sekunde sretoåe, i dok se to deåavalo Vinston je znao - da, znao je! -
da O'Brajen misli isto åto i on. Beåe prenesena poruka o Ćijem sadrçaju nije bilo
sumnje. Bilo je kao da su se njihove svesti otvorile i misli toĆile iz jedne u drugu
kroz oĆi. 'Ja sam uz tebe', kao da mu je rekao O'Brajen. 'Znam taĆno åta oseĄDå. Ali
ne brini, na tvojoj sam strani!' A onda bljeska inteligencije nestade i O'Brajenovo
lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih.
To je bilo sve; Vinston veĄ nije bio siguran da li se to uopåte i desilo. Takvi
dogaćaji su uvek bili bez nastavka. ąinili su mu jedino to åto su ga podrçavali u
verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Partije. Moçda su glasine o
ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite - moçda Bratstvo zaista postoji! Nije se
moglo biti siguran, uprkos beskrajnim hapåenjima, priznanjima i pogubljenjima, da
Bratstvo nije prosto mit. Ponekad je verovao da ono postoji, a ponekad ne. Dokaza
nije bilo; jedino stvari vićene u magnovanju, koje su mogle znaĆiti svaåta i niåta:
odlomci razgovora uhvaĄenih u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta - jednom,
Ćak, kada su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, moçda,
kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagaćanja: lako je bilo moguĄe da mu se sve
ovo bilo samo priĆinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavåi viåe
O'Brajena. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako
åta bi bilo nepojmljivo opasno Ćak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda,
njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled i tu je priĆi bio kraj. No Ćak je i to
bio vredan dogaćaj u samoĄi i zatvorenosti u kojoj se moralo çiveti.
Vinston se trçe i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz çeluca mu se dizao
popijeni dçin.

2Ći mu se ponovo usredsrediåe na papir. On otkri da je, dok je sedeo
zadubljen u bespomoĄne misli, bio neåto napisao, kao automat. I to ne viåe onim
ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uçivanjem klizilo po
glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:

DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT

9/151