Page 12 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

izvuĆe gomilu uvaljanih dlaka iz kose koja je bila zapuåila cev. Opra prste, koliko je
mogao, hladnom vodom iz slavine i vrati se u drugu sobu.

"Ruke uvis!" uzviknu divljaĆan glas.
Iza stola beåe iskrnuo lepuåkast devetogodiånji deĆDĆLĄ, mrka lica i pretio
mu igraĆkom-automatskim piåtoljem, dok je njegova sestrica, oko dve godine
mlaća, ponavljala isti pokret drçHĄi u ruci komad drveta. Oboje su imali na sebi
kratke plave pantalone, sive koåulje i crvene marame: uniformu äpijuna. Vinston
diçe ruke iznad glave, ali sa nelagodnim oseĄanjem - toliko je deĆakovo drçanje
bilo zlo - da u pitanju nije samo deĆja igra.
"Ti si izdajnik!" dreknu deĆko. "Ti si zlomislitelj! Ti si evroazijski åpijun!
UbiĄu te, ispariĄu te, baciĄu te u rudnik soli!"
Odjednom se oboje zaskakaåe oko njega, uzvikujuĄi "IzdajniĆe!" i
"Zlomislitelju!" pri Ćemu je devojĆica podraçavala svaki bratovljev pokret. To je
pomalo i zastraåivalo; bilo je nalik na igru tigriĄa koji Ąe uskoro porasti i postati
tigrovi ljudoçderi. U deĆakovim oĆima videla se neka proraĆunata krvoçednost,
neka sasvim oĆigledna çelja da udari ili åutne Vinstona, i svest da je maltene
dovoljno odrastao da to i uradi. Dobro je åto piåtolj nije pravi, pomisli Vinston.
2Ći gospoće Parsons su nervozno skakale od Vinstona na decu i natrag. U
jaĆoj svetlosti dnevne sobe, on s radoznaloåĄu vide da joj u borama lica zaista ima
praåine.

"Toliko su nemirni", reĆe ona. "Krivo im je åto nisu iåli da vide veåanje, eto
åta je. Ja nisam mogla da ih povedem, imala sam posla, a Tom se neĄe vratiti na
vreme iz kancelarije."
"A zaåto ne moçemo da gledamo veåanje?" gromoglasno zaurla deĆak.
"'OĄu da vidim veåanje! 'OĄu da vidim veåanje!" poĆe da ponavlja devojĆica,
skakuĄXĄi i dalje.
Vinston se seti da je te veĆeri u Hajd parku trebalo da bude veåanje nekih
evroazijskih zarobljenika proglaåenih krivim za ratne zloĆine. To se deåavalo
otprilike jednom meseĆno, i predstavljalo omiljeni spektakl. Deca su uvek traçila
od roditelja da ih tamo vode. On se oprosti od gospoće Parsons i poće vratima. No
nije preåao ni åest koraka niz hodnik kada ga sa zaslepljujuĄim bolom, neåto udari
u potiljak. UĆini mu se da mu je neko zario u meso crveno usijanu çicu. On se
okrete, taman na vreme da vidi gospoću Parsons kako vuĆe sina u kuĄu, dok je
deĆak stavljao praĄku u dçep.

"Goldåtajne!" razdra se ovaj dok su se vrata zatvarala pred njim. No
Vinstona najdublje pogodi izraz bespomoĄnog straha na sivkastom licu deĆakove
majke.
Vrativåi se u stan, on hitro proće pored telekrana i ponovo sede za sto, i
dalje trljajuĄi vrat. Muzika iz telekrana beåe prestala. Umesto nje je odseĆan,
vojniĆki glas Ćitao, sa nekim brutalnim uçivanjem, opis naoruçanja na novoj
PloveĄoj tvrćavi koja je upravo bila usidrena izmeću Islanda i Farskih ostrva.
S ovakvom decom, pomisli on, ta jadna çena mora biti da çivi u veĆitom
strahu. Joå godinu-dve, i oni Ąe je posmatrati dan i noĄ ne bi li naiåli na kakav trag
ideoloåke neispravnosti. Skoro sva deca su bila isto tako nemoguĄa. Najgore je od
svega bilo to åto su ih organizacije kao åto su äpijuni sistematski pretvarale u
nepokorne divljaĆLĄe, a ipak nisu u njima proizvodili nikakvu sklonost da se pobune
protiv partijske discipline. Naprotiv, ona su oboçavala Partiju i sve åto je bilo s
njom u vezi. Pesme, procesije, zastavice, izleti, veçbe sa drvenim puåkama,
izvikivanje parola, oboçavanje Velikog Brata - sve je to za njih bila veliĆanstvena

12/151