Page 4 - George Orwell - 1984
P. 4

'çordç Orvel – 1984.



                          Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz oĆiju poćRåe suze. PiĄe je bilo
                   nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je Ćovek gutao, oseĄao se kao da je
                   udaren gumenom palicom u potiljak. U iduĄem trenutku, mećutim, izgoreli çeludac
                   se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zguçvane kutije na
                   kojoj je pisalo Cigarete 'Pobeda' i nepaçljivo je okrete uspravno, pri Ćemu se duvan
                   istrese na pod. Sa sledeĄom je bio bolje sreĄe. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede
                   za mali sto smeåten levo od telekrana. Iz fioke izvadi drçalju, boĆicu mastila i
                   debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom polećinom i koricama u dezenu
                   koji je podseĄao na åare u mramoru.
                          Telekran u dnevnoj sobi je zbog neĆeg bio u neobiĆnom poloçaju. Umesto
                   da bude smeåten, kako je bilo normalno, na zid u dnu, odakle je mogao dominirati
                   celom sobom, on se nalazio na duçem zidu, naspram prozora. S jedne strane
                   telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad
                   su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za policu s knjigama. SedeĄi u alkovu,
                   dobro uvuĆen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko åto se nije mogao
                   videti. Razume se, mogao se Ćuti, ali dokle god bi ostao u istom poloçaju za
                   telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobiĆna geografija sobe delimiĆno
                   podstakla na ono åto je tog trenutka smerao.
                          No na to ga je bila podstakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je
                   neobiĆno lepa. Njen gladak beli papir, neåto poçuteo od vremena, bio je od one
                   vrste koja se nije proizvodila najmanje Ćetrdeset godina. Mećutim, nije mu bilo
                   teåko pogoditi da je sveska joå  starija. Bio ju je spazio u izlogu zapuåtene male
                   starinarnice u jednoj od siromaånih Ćetvrti grada (nije se taĆno seĄao kojoj) i
                   smesta ga je zahvatila neodoljiva çelja da je poseduje. ąlanovi partije nisu smeli
                   da ulaze u obiĆne radnje (to se zvalo 'pazarenje na slobodnom trçLåtu'), ali taj
                   propis se nije sprovodio strogo, poåto se do raznih stvari kao åto su pertle ili çileti
                   nije nikako drukĆije moglo doĄi. Tada se hitro osvrnu po ulici, uleteo u radnju i
                   kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je çeli za neku
                   odrećenu svrhu. KuĄi ju je odneo u taåni, sa oseĄanjem krivice. ąak i praznu,
                   svesku je bilo opasno imati uza se.

                          SedeĄi za stolom, on se spremao da poĆne pisati dnevnik. To nije bilo
                   protivzakonito (niåta nije bilo protivzakonito, jer zakona viåe nije bilo), ali ako bi
                   ga uhvatili, mogao je priliĆno sigurno da oĆekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku
                   dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u drçalju i liznu ga
                   da skine masnoĄu. Pero je bilo arhaiĆan instrument, retko koriåĄen i za
                   potpisivanje; on ga je nabavio, kriåom i sa dosta teåkoĄa, samo zato åto je oseĄao
                   da lep gladak papir zasluçuje da se po njemu piåe pravim perom, a ne grebe
                   hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da piåe rukom. ObiĆaj je bio da
                   se sve, sem vrlo kratkih beleçaka, diktira u diktograf, åto je, razume se, za ovu
                   priliku bilo iskljuĆeno. On umoĆi pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom
                   mu beåe proåao drhtaj. Obeleçiti papir predstavljalo je odluĆujuĄi Ćin. Sitnim,
                   nezgrapnim slovima, on ispisa:



                          4. april 1984.
                          Potom se zavali u stolicu. Beåe ga ubuhvatilo oseĄanje potpune
                   bespomoĄnosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je
                   biti tu negde, poåto je bio priliĆno siguran da ima trideset devet godina, a verovao
                   je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina
                   bilo je nemoguĄe.

                          Za koga, odjednom mu doće pitanje, za koga on to piåe ovaj dnevnik? Za
                   buduĄnost, za neroćene. Misao mu se za trenutak zadrça nad sumnjivim datumom




                                                          4/151
   1   2   3   4   5   6   7   8   9