Page 8 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Vinston se zateĆe kako i sam viĆe zajedno s ostalim i çestoko udara petom u
preĆagu svoje stolice. Kod Dva minuta mrçnje straviĆno je bilo to åto Ćovek nije bio
primoravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguĄe ne uĆestvovati. U roku od
trideset sekundi viåe se nije bilo potrebno pretvarati. Odvratna ekstaza straha i
osvetoljublja, çelja za ubijanjem, za muĆenjem, za razbijanjem tućih lica
maljevima, poĆela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajuĄi Ćoveka
i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vriåti. Pa ipak je taj bes bio
apstraktan, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na
drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mrçnja
upravljana ne na Goldåtajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju
misli, u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog
jeretika na ekranu, jedinog zatoĆenika istine i logike u svetu laçi. No ipak bi odmah
sledeĄeg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se Ćinilo da je sve
åto se kaçe za Goldåtajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mrçnja prema
Velikom Bratu pretvarala u oboçavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi,
neustraåivi zaåtitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldåtajn je
tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomoĄnosti, postajao mraĆni bajaĆ,
sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.
Bilo je Ćak moguĄe, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mrçnju.
Odjednom, sa çestokim naporom s kojim spavaĆ u koåmaru otrçe glavu od jastuka,
Vinston uspe da svoju mrçnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja
je sedela iza njega. æive, divne halucinacije prohujaåe mu kroz glavu. PrebiĄe je
nasmrt gumenim pendrekom. PrivezaĄe je golu za stub i naĆLĆkati je strelama kao
svetog Sebastijana. SilovaĄe je i preseĄi joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je
bolje nego ikad shvatao zaåto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i
bespolna, jer je çeleo da spava s njom a neĄe moĄi nikad, jer je oko slaćanog
gipkog struka, koji kao da je zvao Ćoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratka
skerletna eåarpa, agresivni simbol kreposti.
Mrçnja poraste do vrhunca. Goldåtajnov glas se beåe pretvorio u istinsko
ovĆje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvorilo u ovĆju glavu. Potom se ovĆja
glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se pribliçavao, ogroman i grozan, s
puåkomitraljezom koji je neprekidno åtektao, sve dok se nije uĆinilo kao da silazi
sa povråine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoåe i pribiåe uz
naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivåi dubok uzdah olakåanja
od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose,
crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo
ceo ekran. Niko ne Ću åta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reĆi
ohrabrenja onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinaĆno ne daju
razabrati, ali koje vraĄaju sigurnost samim tim åto su izgovorene. Zatim lice
Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto doćRåe tri patrole Partije
ispisane masnim velikim slovima.

RAT JE MIR

SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOă

No lice Velikog Brata se joå nekoliko sekundi zadrça na ekranu, kao da je
dejstvo koje je proizveo na oĆne jabuĆice svih prisutnih bilo previåe snaçno da bi
smesta proålo. æenica pepeljaste kose beåe se presamitila preko naslona stolice
pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvuĆao kao 'SpasioĆe moj!', onda pruçi

8/151