Page 14 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO

NEZNANJE JE MOă

On izvadi iz dçepa novĆLĄ od dvadeset pet centi. Tu su, takoće, sitnim
slovima, bile ispisane te iste parole; s druge strane je bila glava Velikog Brata.
Njegove oĆi su, Ćak i sa novĆLĄa, pratile Ćoveka. Na novcu, na markama, na
koricama knjiga, na zastavicama, na plakatima i na kutijama za cigarete - svuda.
Uvek te oĆi koje posmatraju i glas koji obavija. Bio Ćovek budan ili spavao, radio ili
jeo, u kuĄi ili van kuĄe, u kupatilu ili u krevetu - izbeĄi se nije moglo. Niko nije
imao niåta svoje do onih nekoliko kubnih centimetara u lobanji.
Sunce beåe odmaklo svojim putem, i hiljade prozora na Ministarstvu istine,
sad kad svetlost nije bila u njih, izgledali su mrko i odbojno, kao puåkarnice na
tvrćavi. Pred ogromnim piramidalnim oblikom Vinstonu zadrhta srce. Zgrada je bila
previåe jaka, nije se mogla zauzeti na juriå. Ne bi je sruåilo ni hiljadu raketnih
bombi. On se ponovo upita za koga piåe dnevnik. Za buduĄnost, za proålost - za
neko zamiåljeno doba. A pred njim nije stajala smrt nego uniåtenje. Dnevnik Ąe biti
pretvoren u prah i pepeo, a on sam u paru. Jedino Ąe Policija misli proĆitati åta je
napisao, pre nego åto zbriåu dnevnik iz postojanja i iz seĄanja. Kako se obratiti
buduĄnosti kad ni trag Ćoveka, Ćak ni bezimena reĆ naçvrljana na komadu papira
neĄe moĄi da fiziĆki preçivi?
Sa telekrana izbi Ćetrnaest. Morao je da ode za deset minuta. Morao se
vratiti na posao u Ćetrnaest i trideset.
Izbijanje sata mu zaĆudo dade snage. Viåe nije bio samotna utvara åto
izgovara istinu koju niko nikad neĄe Ćuti. No dokle god ju je izgovarao, trajnost je
na neki nejasan naĆin bila obezbećena. Nasleće Ćovekovo se ne prenosi
saopåtavanjem svojih misli nego Ćuvanjem duhovnog zdravlja. On se vrati do stola,
umoĆi pero u mastilo i napisa:

BuduĄnosti ili proålosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi
razlikuju meću sobom i ne çive usamljeni - vremenu u kome postoji istina i u kome
se ono åto je uĆinjeno ne moçe povuĄi:
Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoĄe, iz doba Velikog Brata, iz doba
dvomisli - pozdravi!

Ja sam veĄ mrtav, pomisli on. UĆini mu se da je tek sada, sad kad je
poĆinjao bivati sposoban da uobliĆi svoje misli, tek sad preduzeo odluĆujuĄi korak.
Posledice svakog Ćina sadrçane su u samom Ćinu. On napisa:

Zlomisao ne povlaĆi sobom smrt: zlomisao JESTE smrt.

Sad kad je shvatio sebe kao mrtvaca, postalo je vaçno odrçati se åto duçe u
çivotu. Dva prsta desne ruke bila su mu umrljana mastilom. Upravo takve sitnice
izdaju. Neko nadobudno njuåkalo u Ministarstvu (verovatno kakva çena: ona sa
pepeljastom kosom ili ona crnomanjasta iz odeljenja za prozu) moglo bi se Ćuditi
zaåto je pisao za vreme prekida za ruĆak, zaåto je upotrebljavao staromodno pero,

14/151