Page 13 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

igra. Sva njihova mrçnja i çestina bili su okrenuti upolje, protiv neprijatelja drçave,
protiv stranaca, izdajnika, sabotera, zlomislitelja. Bilo je skoro normalno da se
ljudi iznad tridesete godine plaåe svoje sopstvene dece. I to s dobrim razlogom, jer
retko bi proåla nedelja dana a da Tajms ne donese noticu o tome kako je neko
podlo malo njuåkalo - obiĆno se upotrebljavao izraz dete-heroj - prisluåkivalo i Ćulo
kakvu kompromitujuĄu primedbu i prijavilo roditelje Policiji misli.
Bol od zrna iz praĄke beåe proåao. On preko volje uze pero, pitajuĄi se da li
moçe smisliti joå neåto åto bi mogao uneti u dnevnik. Odjednom se ponovo setio
O'Brajena.

Pre nekoliko godina - koliko? sigurno sedam - sanjao je da prolazi kroz sobu
u potpunom mraku. Tada mu je neko ko je sedeo postrani rekao dok je Vinston
prolazio pored njega: "SreåĄemo se tamo gde nema mraka." To je bilo reĆeno vrlo
tiho, skoro uzgred - kao konstatacija, ne kao narećenje. On je produçio ne
zaustavljajuĄi se. ąudno je bilo to åto u tom trenutku, u snu, te reĆi nisu na njega
ostavile neki osobit utisak. PoĆele su da dobijaju znaĆenje tek kasnije, i
postepeno. Sad se nije mogao setiti da li je pre ili posle tog sna prvi put video
O'Brajena; nije se mogao ni setiti kad je prvi put prepoznao glas kao O'Brajenov. No
bilo kako bilo, prepoznao ga jeste. O'Brajen je bio taj koji mu se obratio iz mraka.

Vinston nikad nije mogao da sa sigurnoåĄu zakljuĆi - biti siguran bilo je
nemoguĄe Ćak i posle jutroånjeg miga - da li mu je O'Brajen prijatelj ili neprijatelj.
Izmeću njih je postojala veza razumevanja, vaçnija nego simpatija ili oseĄanje
pripadnosti istoj stranci. 'SreåĄemo se tamo gde nema mraka', beåe rekao O'Brajen.
Vinston nije znao åta to znaĆi; znao je samo da Ąe se to na ovaj ili onaj naĆin
ostvariti.
Glas sa telekrana zastade za trenutak. Trubni znak, lep i jasan, proplovi
ustajalim vazduhom. Hrapav glas, nastavi:

"Paçnja, paçnja! Ovog trenutka smo dobil fleå vest sa malbarskog fronta.
Naåe snage u Juçnoj Indiji postigle su veliĆanstvenu pobedu. OvlaåĄen sam da
objavim da Ąe ova pobeda, o kojoj sledi izveåtaj, verovatno privesti rat kraju. Evo
izveåtaja..."

Loåe vesti, pomisli Vinston. I naravno, posle brutalnog opisa pobede nad
evroazijskom vojskom, sa straviĆno visokim brojem ubijenih i zarobljenih, naiće
obaveåtenje da Ąe od sledeĄe nedelje sledovanje Ćokolade biti smanjeno na
trideset grama na dvadeset.

Vinston ponovo podrignu. Dçin je isparavao, ostavljajuĄi za sobom oseĄanje
praznine i bezvoljnosti. Sa telekrana - moçda da proslavi pobedu, moçda da
nadjaĆa pomisao na izgubljenu Ćokoladu - grunu himna. Na to se moralo stati
mirno. Ali, on je u svom trenutnom poloçaju bio nevidljiv.

Himna se povuĆe pred lakåom muzikom. Vinston ode do prozora, okrenut
lećima telekranu. Dan je i dalje bio vedar i hladan. Negde u daljini eksplodira
raketna bomba s tupim treskom koji se odbijao od zidova. U to vreme ih je na
London padalo dvadeset do trideset nedeljno.

Dole, na ulici, vetar je mahao zacepljenim plakatom gore-dole, te se reĆ
ENGLSOC na mahove pojavljivala i nestajala. Englsoc. Sveti princip Englsoca.
Novogovor, dvosmisao, menjanje proålosti. On se oseĄao kao da luta po åumama na
morskom dnu, izgubljen u Ćudoviånom svetu u kome je on sam bio Ćudoviåte. Bio je
sam. Proålost je bila mrtva, buduĄnost nezamisliva. S kakvom je sigurnoåĄu mogao
reĄi da je i jedno trenutno çivo ljudsko biĄe na njegovoj strani? I na koji naĆin znati
da vladavina Partije neĄe potrajati zauvek? Kao odgovor, vratiåe mu se tri parole
na beloj fasadi Ministarstva istine:

13/151