Page 11 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

godina, ali je izgledala mnogo starija. Dobijao se utisak da u borama na njenom
licu ima praåine. Vinston poće za njom kroz hodnik. Te amaterske opravke bile su
skoro svakodnevna glavobolja. Stambena zgrada Pobeda bila je stara, sagraćena
negde oko 1930. godine, i sva se raspadala. Sa tavanica i zidova veĆito se krunio
malter, cevi su pucale po svakom jaĆem mrazu, krov je prokiånjavao kad god je
bilo snega, centralno grejanje je radilo samo sa pola snage kad nije bilo potpuno
iskljuĆeno radi åtednje. Opravke, sem onoga åto je Ćovek mogao da uradi sam,
trebalo je da odobre neki daleki odbori koji su bili u stanju da jedno obiĆno
nameåtanje stakla na prozor reåavaju po dve godine.
"Naravno, ja samo zato åto Tom nije kod kuĄe", nevezano reĆe gospoća
Parsons.
Stan Parsonsovih bio je veĄi od Vinstonovog i zapuåten na drugi naĆin. Sve u
njemu se Ćinilo stuĆeno, izgaçeno, kao da je u stanu nedavno boravila kakva velika
i ratoborna çivotinja. Delovi opreme za razne igre - åtapovi za hokej, sportskih
gaĄica izvrnutih naopako - leçali su razbacani na podu, a na stolu su u neredu
stajali prljavi sudovi i sveske za domaĄe zadatke sa magareĄim uåima. Na zidovima
su visile skerletne zastavice Omladine i äpijuna, i ogroman plakat sa likom Velikog
Brata. OseĄao se uobiĆajeni miris kuvanog kupusa, zajedniĆki celoj zgradi, no kroz
njega se probijao oåtriji zadah znoja, i to - oseĄao se iz prve, mada bi teåko bilo
objasniti kako - znoja nekog ko je trenutno odsutan. U drugoj sobi neko je
pokuåavao da na ĆHålju i toalet-papiru prati vojnu muziku koja je i dalje izvirala iz
telekrana.
"Deca", reĆe gospoća Parsons bacivåi polubojaçljiv pogled na vrata. "Danas
su ceo dan bila unutra. I naravno..."
Imala je naviku da svoje reĆenice prekida na polovini. Kuhinjski lavabo je
bio skoro do vrha pun prljave zelenkaste vode koja je gore nego ikada smrdela na
kupus. Vinston kleĆe i ispita koleno odvodne cevi. Nije voleo da radi rukama; nije
voleo ni da se saginje, poåto je time uvek reskirao napade kaålja. Gospoća Parsons
je stajala i bespomoĄno posmatrala.
"Naravno, da je Tom kod kuĄe, popravio bi ga zaĆas", reĆe ona. "On to voli.
Veåt je on u tim poslovima."
Parsons je bio Vinstonov kolega u Ministarstvu istine, debeljuåan ali
energiĆan Ćovek, glup do te mere da je to paralisalo, gomila imbecilnih
oduåevljenja - jedan od onih potpuno predanih, odanih tegleĄih konja na kojima je,
daleko viåe nego na Policiji misli, poĆivala stabilnost Partije. ąovek od trideset pet
godina, on je upravo bio napustio, preko volje, Omladinu, a pre nego åto je preåao
u Omladinu, bio je uspeo da u äpijunima ostane godinu dana preko gornje granice.
U Ministarstvu je radio na nekom podrećenom poloçaju za koji se nije traçila
inteligencija, ali, s druge strane, bio je vodeĄa liĆnost u Sportskoj sekciji i svim
ostalim sekcijama koje su se bavile organizovanjem kolektivnih izleta, spontanih
demonstracija, kampanja åtednje, i dobrovoljnih aktivnosti uopåte. Imao je obiĆaj
da s tihim ponosom objavi, izmeću dva dima na luli, da se u Domu kulture i odmora
pojavljivao svako veĆe za poslednje Ćetiri godine. Zaguåljiv zadah znoja, svojevrsno
nehotiĆno svedoĆanstvo o çivotu ispunjenom fiziĆkim naporima, pratio ga je svuda,
i zadrçavao se Ćak i poåto bi on otiåao.
"Imate li francuski kljuĆ?" reĆe Vinston, ĆDĆkajuĄi oko zavrtnja na kolenu
cevi.
"Francuski kljuĆ", reĆe gospoća Parsons, smesta se pretvorivåi u
beskiĆmenjaka. "Ne znam, pravo da vam kaçem. Moçda deca..."
ZaĆu se topot dubokih cipela i joå jedan pisak na ĆHålju, i u sobu lupiåe
deca. Gospoća Parsons donese francuski kljuĆ. Vinston ispusti vodu i sa gaćenjem

11/151