Page 10 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

DOLE VELIKI BRAT

sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane.

Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te
reĆi nije bilo niåta opasnije nego to åto je poĆeo da piåe dnevnik; no za trenutak
oseti iskuåenje da istrgne upropaåĄene strane i napusti ceo poduhvat.
Mećutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije
bilo u tome je li napisao DOLE VELIKI BRAT ili se uzdrçao od toga. Nikakve razlike
nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli Ąe ga uhvatiti, bilo kako
bilo. PoĆinio je - poĆinio bi i da nije uopåte stavio pero na papir - onaj suåtinski
zloĆin koji je u sebi sadrçao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije
mogla sakriti zauvek. ąovek je neko vreme, ponekad Ćak i godinama mogao
uspeåno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali.
I to uvek noĄu - hapåenja su se bez izuzetka vråila noĄu. Iznenadni trzaj koji
Ćupa iz sna, gruba ruka koja Ćoveka drma za rame, svetlo koje bije u oĆi, krug
tvrdih lica oko kreveta. U ogromnoj veĄini sluĆajeva nije bilo sućenja, nije bilo
izveåtaja o hapåenju. Ljudi su prosto nestajali, i to uvek noĄu. Ime bi se brisalo iz
svake evidencije, svaki pisani trag bilo Ćega åto je Ćovek uĆinio bio je uklanjan, i
njegovo nekadaånje postojanje poreknuto a potom zaboravljeno. ąovek bi bio
ukinut, uniåten; uobiĆajena reĆ za to bila je isparen.

Za trenutak ga zahvati neka histerija. PoĆe pisati çurnim neurednim
rukopisom:

streljaĄeme baåme briga streljaĄeme u potiljak baåme briga doleveliki brat
uvek streljaju upotiljak baåme briga doleveliki brat

Zavali se u stolici, malo postićen, i spusti pero. Trenutak zatim çestoko se
trçe. Neko je kucao na vrata.
VeĄ! Sedeo je mirno kao miå, u uzaludnoj nadi da Ąe taj neko koji je kucao
otiĄi posle prvog pokuåaja. Ali ne, kucanje se ponovi. Odlagati bi bilo najgore od
svega. Srce mu je lupalo kao doboå, ali mu je lice, po dugoj navici, verovatno bilo
bezizrazno. On ustade i teåkim korakom poće vratima.

2.

StavljajuĄi ruku na kvaku, Vinston vide da je ostavio dnevnik otvoren na
stolu. Po njemu je pisalo DOLE VELIKI BRAT, slovima koja su se skoro mogla
proĆitati sa drugog kraja sobe. Nezamisliva glupost! No on shvati da Ćak ni u onom
paniĆnom strahu nije hteo da umrlja lepi glatki papir zatvorivåi svesku dok je
mastilo joå bilo mokro.
Udahnu duboko i otvori vrata. Smesta ga obli topao talas olakåanja. Pred
vratima je stajala bezbojna çena zgnjeĆenog izgleda, raåĆupane kose i naborana
lica.
"Ovaj, druçe", poĆe ona beçivotnim cviljavim glasom "Ćula sam vas kako
ulazite. Da l' biste poåli do nas da vidite åta nam je sa lavaboom u kuhinji. Neåto se
zapuåilo, pa..."
To je bila gospoća Parsons, çena Vinstonovog suseda sa istog sprata (ReĆ
gospoća Partija nije sasvim odobravala - svakoga je trebalo zvati druçe ili drugarice
- ali za neke çene Ćovek ju je upotrebljavao instinktivno.) Imala je oko trideset

10/151