Page 7 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

zaåtitom svojih stranih gospodara,a moçda Ćak - kako su se ponekad pronosile
glasine - skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se beåe zgrĆila. Kad god bi video Goldåtajnovo lice
skolila bi ga meåavina bolnih oseĄanja. To je bilo usko jevrejsko lice, s ogromnim
Ćupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne - lice bistro, a ipak nekako
samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnoåĄu u dugom tankom nosu
pri Ćijem su vrhu ĆXĆale naoĆari. Bilo je nalik na ovĆju glavu; neĆeg ovĆjeg je bilo
Ćak i u glasu. Goldåtajn je na ekranu upravo vråio svoj otrovni napad na doktrinu
Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak
taman toliko prihvatljiv da Ćoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan
mogao joå i prevariti njime. On je vrećao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije,
zahtevao da se sa Evroazijom smesta zakljuĆi mir, zastupao slobodu govora,
slobodu åtampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histeriĆno uzvikivao da su
revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom viåesloçnih reĆi koji je bio
svojevrsna parodija na uobiĆajeni stil partijskih govornika i Ćak sadrçao
novogovorske reĆi - Ćak i viåe novogovorskih reĆi no åto je bilo koji Ćlan Partije
normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak
posumnjao u stvarnost koju su Goldåtajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na
ekranu videla beskrajna kolona evroazijske vojske u maråu - stroj za strojem
snaçnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se pribliçavali sve do same
povråine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto doću drugi, potpuno
sliĆni njima. Tupi ritam vojniĆkih cokula saĆinjavao je pozadinu za Goldåtajnov
blejavi glas.
Nije proålo ni trideset sekundi Mrçnje, a od polovine gledalaca se poĆHåe
otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovĆje lice na ekranu i
strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnoåljivi; sem toga, prizor
Goldåtajnovog lica, pa Ćak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah
i bes. Kao predmet mrçnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, poåto
je Okeanija, kada je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obiĆno bila u miru sa
drugom. No Ćudno je bilo to åto, iako su Goldåtajna svi mrzeli i prezirali, iako su
svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u
knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane oĆima
javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile - åto uprkos svemu tome njegov
uticaj kao da nije uopåte opadao. Uvek je bilo novih åupljoglavih çrtava koje su
samo Ćekale da ih on zavede na pogreåan put. Nije prolazio ni jedan dan a da
Policija misli ne raskrinka nekog od åpijuna i sabotera koji su radili po njegovim
uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreçe
zaverenika koji su se zarekli da obore drçavni poredak. Ona se navodno zvala
Bratstvo. Takoće su se åapatom pronosile glasine o nekoj straånoj knjizi, zborniku
svih jeresi, Ćiji je autor bio Goldåtajn i koja je ilegalno kruçila ovde-onde. Nije
imala naslova. Kad se priĆalo - ukoliko se uopåte i priĆalo - o njoj, govorilo se
jednostavno ona knjiga. No za tako åta se saznavalo samo preko neodrećenih
glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji Ćlan Partije rado
razgovarao.
U drugom minutu Mrçnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na
stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjaĆali odvratni blejavi glas koji se
Ćuo sa ekrana. Ona çenica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se
otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. ąak i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno
krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snaçne grudi nadimale i
podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beåe
poĆela da uzvikuje na sav glas: "Svinjo! Svinjo! Svinjo!"; ona najednom dohvati
teçak reĆnik Novogovora i baci ga na ekran. ReĆnik udari Goldåtajna po nosu i
odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku

7/151