Page 86 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Za åta Ąemo ovom prilikom?" upita, joå uvek s onom nijansom ironije. "Za
zbrku u redovima Policije misli? Za smrt Velikog Brata? Za ĆoveĆanstvo? Za
buduĄnost?"
"Za proålost", reĆe Vinston.

"Proålost je vaçnija", ozbiljno se sloçi O'Brajen. Ispiåe; trenutak zatim
'çulija se diçe da poće. O' Brajen skide s vrha ormana neku kutijicu i dade joj
pljosnatu belu tabletu da stavi na jezik. ReĆe joj da je vaçno ne mirisati na vino;
liftbojevi su veoma veåti da primete i najmanje sitnice. ąim se vrata sa njom
zatvoriåe, on kao da zaboravi da ona uopåte postoji. Poće joå korak-dva svojom
putanjom, zatim stade.
"Treba da sredimo joå neke detalje", reĆe. "Pretpostavljam da imate neko
skroviåte?"

Vinston mu ispriĆa o sebi iznad ąeringtonove radnjice.
"PosluçLĄe za prvo vreme. Kasnije Ąemo vam udesiti neko drugo mesto.
Veoma je vaçno Ćesto menjati skroviåte. U mećuvremenu Ąu vam poslati jedan
primerak knjige" - Ćak i O'Brajen, primeti Vinston, izgovara tu reĆ kao da je
napisana kurzivom - "Goldåtajnove knjige, razume se, åto pre budem mogao. Moçe
proĄi i nekoliko dana pre nego åto doćem do nje. Nema mnogo primeraka, kao åto
veĄ moçete i zamisliti. Policija misli ih pronalazi i uniåtava skoro isto onako brzo
koliko je mi åtampamo. To ne smeta mnogo. Knjiga je neuniåtiva. Ako bi uniåtili i
poslednji primerak, bili bismo u stanju da je reprodukujemo gotovo doslovce.
Nosite li taånu sa sobom na posao?" dodade on.
"Da, redovno."
"Kakva je?"
"Crna, veoma iznoåena. Sa dva kaiåa."
"Crna, dva kaiåa, veoma iznoåena - dobro. Jednog dana u priliĆno bliskoj
buduĄnosti - ne mogu vam reĄi taĆan datum - u jednom tekstu koji Ąe vam se dati u
rad biĄe jedna pogreåno otkucana reĆ. TraçLĄete da vam daju Ćist tekst. Sutradan
Ąete poĄi na posao bez taåne. Tokom tog dana, na ulici, priĄi Ąe vam jedan Ćovek,
dotaĄi Ąe vas po ramenu i reĄi "Izvinite, mislim da ste ispustili taånu." U taåni koju
Ąe vam dati nalaziĄe se Goldåtajnova knjiga. VratiĄete je za Ćetrnaest dana."

Za trenutak su obojica Ąutali.
"Ostalo vam je joå nekoliko minuta pe nego åto treba da odete", reĆe
O'Brajen. "SreåĄemo se - ako se uopåte sretnemo..."

Vinston ga pogleda. "Tamo gde nema mraka?" reĆe oklevajuĄi.
O'Brajen klimnu glavom bez i najmanjeg traga iznenaćenja. "Tamo gde
nema mraka", reĆe, kao da je prepoznao aluziju. "A u mećuvremenu, da li biste åta
çeleli da kaçete pre nego åto odete? Neku poruku? Neko pitanje?"
Vinston razmisli. ąinilo mu se da viåe nema åta da se pita; joå manje mu je
bilo do bombastih fraza. Umesto bilo Ćega åto bi imalo kakve veze sa O'Brajenom ili
Bratstvom, u glavu mu doće neka kombinovana slika mraĆne sobe gde mu je majka
provela poslednje dane, sobiĆka iznad ąeringtonove radnje, staklenog pritiskaĆa i
gravire u okrivu od ruçinog drveta. Skoro i ne razmiåljajuĄi, on reĆe:
"Da li ste moçda nekad Ćuli jednu staru pesmicu koja poĆinje: "Narandça i
limun, kaçe sveti äimun?"

O'Brajen ponovo klimnu glavom. Zatim, s nekom ozbiljnom uĆtivoåĄu
odrecitova celu strofu:

86/151