Page 81 - George Orwell - 1984
P. 81

'çordç Orvel – 1984.



                          "Ne mislim to. Priznati ne znaĆi izdati. äta se kaçe i uradi nije vaçno: vaçno
                   je samo åta se oseĄa. Ako bi me naterali da te prestanem voleti - to bi bila prava
                   izdaja."
                          Ona razmisli o tome. "To ne mogu", reĆe najzad. "To jedino ne mogu. Mogu
                   te naterati da u to verujeå. U duåu ne mogu da uću."
                          "Ne", reĆe on s malo viåe nade, "ne; to je sasvim taĆno. U duåu ne mogu da
                   Xću. ako moçHå   i dalje oseĄati da vredi ostati Ćovek makar to ne dalo nikakvih
                   rezultata, onda si pobedio ti njih."

                          On pomisli o telekranu i njegovom nikad nezaspalom uvu. Mogu te
                   åpijunirati dan i noĄ, ali ako ostaneå priseban, joå uvek ih moçHå nadmudriti. Uza
                   svu svoju veåtinu, joå uvek nisu pronaåli naĆina da Ćitaju ljudske misli. Moçda je to
                   manje istina kad se Ćovek naće u njihovim rukama. äta se deåavalo u unutraånjosti.
                   Ministarstva ljubavi nije se znalo, ali se moglo pogoditi: muĆenja, droge, osetljivi
                   instrumenti koji registruju nervne reakcije, postepeno iznurivanje besanicom,
                   samoĄom i upornim ispitivanjem. U svakom sluĆaju, Ćinjenice je bilo nemoguĄe
                   sakriti. Do njih su mogli doĄi istragom ili iscediti iz samog Ćoveka muĆenjem. Ali
                   ako cilj nije ostati çiv nego ostati Ćovek, kakvu to razliku na kraju Ćini? OseĄanja ti
                   ne mogu izmeniti; najzad, ne moçHå    ih izmeniti ni sam, sve i da hoĄHå. Mogu da
                   iznesu na svetlo, do najsitnijih detalja, sve åto si uradio, rekao i pomislio; ali sama
                   duåa, Ćiji su postupci i samom tebi nejasni, ostaje neosvojiva.

                   8.

                          Najzad; najzad; najzad su to uĆinili!
                          Soba u kojoj su stajali bila je izduçena i osvetljena mekom svetloåĄu.
                   Telekran je bio utiåan do tihog mrmora; debljina tamnoplavog tepiha davala je
                   Ćoveku oseĄanje da gazi po somotu. U suprotnom kraju sobe sedeo je O'Brajen,
                   ispod lampe sa zelenim abaçurom i s gomilom papira levo i desno od sobe. Kad je
                   sluga uveo Dçuliju i Vinstona, on nije ni podigao glavu.
                          Vinstonu je srce lupalo tako jako da je sumnjao hoĄe li moĄi progovoriti. U
                   glavi mu je bila samo jedna misao: najzad, najzad; najzad smo to uĆinili. Bilo je
                   nepromiåljeno uopåte dolaziti ovamo, a Ćista ludost doĄi zajedno; mada su stigli
                   razliĆitim putevima i sastali se tek na O'Brajenovom pragu. No i da se samo uće u
                   kuĄu zahtevalo je nervni napor. ObiĆan Ćovek je samo u vrlo retkim prilikama
                   mogao da vidi kako kuĄe Ćlanova Uçe partije izgledaju iznutra, ili da uopåte uću u
                   Ćetvrt gde su oni stanovali. Cela atmosfera ogromnog stambenog bloka, bogatstvo i
                   prostranstvo svega, nepoznati mirisi dobrog jela i duvana, tihi i neverovatni brzi
                   liftovi koji su klizili gore-dole, sluge u belim bluzama kako hitaju tamo-amo - sve je
                   to ulivalo zebnju. Iako je imao dobar razlog åto je ovamo doåao, ipak ga je na
                   svakom koraku proganjao strah da Ąe se iza ugla pojaviti straçar u crnoj uniformi,
                   legitimisati ga i narediti mu da se gubi. Mećutim, O'Brajenov sluga ih je oboje
                   pustio u kuĄu ne trepnuvåi okom. To je bio sitan, crnomanjast Ćovek u beloj bluzi, s
                   romboidnim, potpuno bezizraznim licem, kao u Kineza. Hodnik kroz koji ih je
                   proveo bio je zastrt mekim tepihom a obloçen svetlim tapetama i belom drvenom
                   oplatom; sve je bilo izvanredno Ćisto. To je takoće ulivalo zebnju. Vinston se nije
                   seĄao da je ikad video hodnik Ćiji zidovi nisu bili prljavi od dodira s ljudskim
                   telima.
                          O'Brajen je u ruci drçao komad papira i paçljivo ga prouĆavao. Krupno lice,
                   pognuto tako da se videla linija nosa, izgledalo mu je istovremeno surovo i
                   inteligentno. Dvadesetak sekundi sedeo je nepomiĆno. Onda privuĆe diktograf i
                   odseĆno iåĆita poruku u hibridnom çargonu Ministarstva:





                                                         81/151
   76   77   78   79   80   81   82   83   84   85   86