Page 78 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

On ponovo leçe, zatvorenih oĆiju, joå uvek natopljen atmosferom sna. To je
bio ogroman, svetao san u kome kao da se ceo njegov çivot pruçao pred njim poput
predela u letnje veĆe posle kiåe. Sve se deåavalo u unutraånjosti staklenog
pritiskaĆa, ali povråina stakla beåe postala nebeski svod, a ispod svoda sve se Ćinilo
prepravljeno jasnom mekom svetloåĄu u kojoj se moglo videti do beskrajnih
daljina. Ceo san je bio obuhvaĄen - na neki naĆin Ćak i sadrçan - u pokretu ruke
koji je uĆinila njegova majka, a posle trideset godina ona Jevrejka koju je video u
çurnalu kako pokuåava da zaåtiti deĆDĆLĄa od metaka pre nego åto ih je helikopter
oboje razneo u komade.
"Znaå li", reĆe on, "da sam do ovog trenutka verovao da sam ubio svoju
majku?"
"A zaåto si je ubio?" upita Dçulija, gotovo spavajuĄi.
"Nisam je ubio. Ne fiziĆki."
U snu se beåe setio trenutaka kad je poslednji put video majku, a nekoliko
sekundi pre bućenja bio mu se vratio sav onaj venac sitnih dogaćaja koji su ga
okruçivali. Posredi je bilo seĄanje koje je godinama namerno potiskivao iz glave. U
pogledu datuma nije bio siguran, ali kad se to desilo, nije mogao imati viåe od
dvanaest, ako ne i samo deset, godina.
Otac je pre toga veĄ bio nestao; nije se mogao setiti pre koliko vremena.
Jasnije se seĄao sulude nemirne atmosfere tog vremana: povremenih uzbuna zbog
bombardovanja, skloniåta u stanicama metroa, gomila ruåevina na sve strane,
nerazumljivih objava izlepljenih po uglovima ulica, bandi mladiĄa u koåuljama iste
boje, ogromnih redova pred pekarama, isprekidane mitraljeske paljbe iz daljine - i
iznad svega, Ćinjenice da hrane nikad nije bilo dovoljno. SeĄao se dugih popodneva
koja je provodio s ostalim deĆacima preturajuĄi po kanti za ćubre i gomila
otpadaka, vadeĄi listove kupusa, sljuåtene kore krompira, ponekad Ćak i komadiĄe
ustajalog hleba koje su potom paçljivo Ćistili od pepela; i ĆekajuĄi da proću
kamioni koji su iåli izvesnom odrećenom maråutom a za koje se znalo da prevoze
stoĆnu hranu; kad su se truckali prelazeĄi preko neravnina na putu, s njih bi
ponekad palo nekoliko komada uljane pogaĆe.

Kad mu je otac nestao, majka nije pokazala nikakvo iznenaćenje ni jaku
patnju, ali se iznenada promenila. ąinilo se da je izgubila i najmanju trunku volje.
Bilo je oĆigledno, Ćak i Vinstonu, da je Ćekala neåto åto se mora desiti. Radila je
sve åto je bilo potrebno - kuvala, prala, krpila, nameåtala krevet, ribala pod, Ćistila
kamin - uvek veoma sporo i s Ćudnim odsustvom suviånih pokreta, kao voåtana lutka
koja se kreĄe sama. Njeno krupno i lepo telo kao da je samo od sebe zapadalo u
nepokretnost. ąesto je satima sedela na krevetu, gotovo nepomiĆno, i ljuljala
njegovu mlaću sestricu, sitno, boleåljivo, veoma tiho dete od dve ili tri godine, s
licem koje je od iznurenosti izgledalo gotovo majmunsko. Vrlo retko bi uzela
Vinstona u naruĆje; tada bi ga dugo drçala privijenog uza se, ne govoreĄi ni reĆ.
Bilo mu je jasno, i pored malo godina i sebiĆnosti, da je to neki naĆin povezano sa
nikad napomenutim dogaćajem koji tek åto se nije desio.
SeĄao se sobe u kojoj su çiveli, mraĆne, zaguåljive prostorije s krevetom
pokrivenim belom zastirkom koji kao da ju je dopola ispunjavao. SeĄao se reåoa na
gas koji je stajao u kaminu, i police na kojoj je stojala hrana; a u hodniku ispred
vrata bio je umivaonik od peĆene gline, koji su koristili stanari nekoliko soba.
SeĄao se majĆinog tela nalik na kip kako se saginje nad reåo da promeåa neåto u
åerpi. Viåe od svega seĄao se stalne gladi i ogavnih çestokih borbi u vreme jela.
Stalno je muĆio majku zapitkujuĄi je zaåto nema joå, vikao je i izdirao se na nju
(seĄao se Ćak i tonova svog glasa koji se prerano poĆeo menjati pa bi ponekad
zagrmeo Ćudnim baritonom), ili çalostivo cmizdrio ne bi li mu dala viåe nego åto mu

78/151