Page 73 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

groznica rodoljublja. Kao da su se çeleli uklopiti u opåte raspoloçenje, raketne
bombe su ubijale viåe ljudi nego obiĆno. Jedna je pala na prepun bioskop u
Stepniju i zatrpala u ruåevinama nekoliko stotina çrtava. Sutradan je sve
stanovniåtvo te Ćetvrti iziålo, u dugoj, otegnutoj koloni, na sprovod koji je potrajao
satima i u stvari bio protestni miting. Druga je pala na zapuåten komad zemljiåta
koji je sluçio kao deĆje igraliåte, i raznela u komade nekoliko stotina dece. Na to je
doålo do novih gnevnih demonstracija, pri Ćemu je bila napravljena i spaljena
Goldåtajnova figura od voska, stotine plakata s evroazijskim vojnikom zderano sa
zidova i baĆeno na lomaĆu, a nekoliko radnji opljaĆkano u guçvi; onda se pronese
glas da åpijuni upravljaju bombama pomoĄu radio-talasa, i svetina potpali kuĄu u
kojoj je çiveo neki stari braĆni par za koji se sumnjalo da je stranog porekla te se
oboje uguåLåe.

U sobici nad ąeringtonovom radnjom, kad god su imali vremena da tamo
odu, Dçulija i Vinston su leçali jedno uz drugo na krevetu bez Ćaråava, goli zbog
vruĄine. Onaj pacov se viåe nije pojavljivao, ali stenice i buve su se strahovito
namnoçile po toplom vremenu. To nije smetalo. Prljava ili Ćista, soba je bila raj.
ąim bi stigli, posuli bi celu sobu biberom kupljenim na crnoj berzi, zbacili odeĄu sa
sebe, voleli se oznojenim telima, zatim zaspali i probudili se da vide kako su
stenice zbile redove i spremaju protivnapad.
ąetiri, pet, åest - sedam puta su se sastali u junu. Vinstona beåe proåla
navika da pije dçin u svako doba. Viåe nije oseĄao potrebu. Dobio je u teçini,
oteĆena vena mu se smirila i ostavila za sobom samo mrku mrlju iznad gleçnja,
jutarnji napadi kaålja su mu prestali. Viåe nije bilo nesnosno çiveti, viåe ga nije
progonio impuls da pravi grimase u telekran i da psuje iz sveg glasa. Sad kad su
imali bezbedno skroviåte, nije mu Ćak bilo teåko ni to åto se moçe sastajati s
'çulijom jedino na dva-tri sata, pa i to retko. Vaçno je bilo to åto soba nad
starinarnicom moçe postojati. Znati da ona postoji, neoskrvnjiva, bilo je gotovo
isto kao i biti u njoj. Soba je bila svet za sebe, deo prostora koji je pripadao
proålosti, po kome su se mogle kretati izumrle çivotinje. ąerington je, mislio je
Vinston, takoće jedna izumrla çivotinja. On se obiĆno zaustavljao da porazgovara
nekoliko minuta s ąeringtonom pre no åto bi se popeo u sobu. Starac je vrlo retko
izlazio iz kuĄe - ako je uopåte izlazio - a, s druge strane, kupaca gotovo da nije ni
imao. æiveo je kao duh izmeću male, mraĆne radnjice i joå manje kuhinjice gde je
spremao sebi jelo i u kojoj se izmeću ostalog nalazio i jedan neverovatno star
gramofon sa ogromnom trubom. Bilo mu je milo åto ima s kim da razgovara. Dok je
tapkao meću svojom bezvrednom robom, sa svojim dugim nosom, naoĆarima s
debelim staklom, i povijenim ramenima u somotskom kaputu, uvek je delovao viåe
kao skupljaĆ nego kao trgovac. S nekim izbledelim oduåevljenjem on se doticao
ovog ili onog komada starudije - porculanskog zapuåDĆa, bojenog poklopca
polomljene burmutice, medaljona sa pramenom kose ko zna kog davno umrlog
deteta - nikad ne traçHĄi od Vinstona da kupi, nego samo da se divi. Razgovarati s
njim bilo je kao sluåati cincanje stare izanćale muziĆke kutijice. Iz zakutaka
seĄanja beåe izvukao joå nekoliko odlomaka zaboravljenih deĆjih pesmica. Jedna je
bila o punoj korpi jaja, druga o malenoj pĆeli, treĄa o ćacima-ćavolima. Kad god bi
iskopao kakav nov odlomak, rekao bi stidljivo se smeåkajuĄi "UĆinilo mi se da bi vas
ovo moglo interesovati."
I Vinston i Dçulija su znali - u izvesnom smislu, to im je stalno bilo u pameti
- da ovo åto se deåava ne moçe dugo trajati. Bilo je trenutaka kad im je saznanje
da ih neminovno Ćeka smrt postajalo isto onako opipljiva stvar kao i krevet na
kome su leçali, i tada bi se pripijali jedno uz drugo s nekom oĆajniĆkom ĆulnoåĄu,
kao greånik osućen na prokletstvo koji grabi poslednju mrvicu zadovoljstva pet
minuta pre no åto Ąe na satu izbiti Ćas osude. No bilo je i trenutaka kad su imali
iluziju ne samo bezbednosti nego i trajnosti. ąinilo im se da im se niåta zlo ne moçe

73/151