Page 71 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Gçemom, Dçulija je hodala po sobi, pogledajuĄi ravnoduåno u orman za knjige,
predlaçXĄi kako je najbolje popraviti sto na rasklapanje, spuåtajuĄi se u izlizanu
naslonjaĆu da vidi je li udobna, i razgledajuĄi besmisleni sat sa dvanaest podelaka s
nekom podsmeåljivom trpeljivoåĄu. Zatim donese stakleni pritiskaĆ do kreveta da
ga ispita na boljem svetlu. On joj ga uze iz ruke, oĆaran, kao i uvek, mekim kao
kiånica izgledom stakla.
äta misliå, åta bi to moglo biti?" upita ga Dçulija.
"Niåta - hoĄu da kaçem, mislim da se nije koristilo ni za åta. Zato mi se
svića. KomadiĄ istorije koji su propustili da izmene. Poruka od pre sto godina, kad
bi znali da je proĆitamo."
"A ona slika preko" - ona pokaza glavom graviru na suprotnom zidu - "je li i
to od pre sto godina?"

"I viåe. Rekao bih da ima i svih dvesta. Ko zna. Danas se viåe ne moçe
saznati koliko je åta staro."
Ona ode do gravire da je pogleda. "Evo odavde je ona beåtija promolila
njuåku", reĆe ona i udari nogom po drvenoj oplati odmah ispod slike. "Koje je ovo
mesto. Negde sam ga veĄ videla."
"Crkva - ili je bar bila crkva. Crkva svetog äimuna, tako se zvala." Odlomak
pesmice koju beåe nauĆio od ąeringtona vrati mu se u seĄanje i on dodade, upola
nostalgiĆno: "Narandça i limun, kaçe sveti äimun!"
Na njegovo iznenaćenje, ona nastavi:

"Dugujeå mi farting, kaçe sveti Martin.
äta bi od mog duga, pita sveti Luka...

Dalje se ne seĄam. Jedino sam zapamtila da se zavråava: Evo ide sveĄar da
zapali sveĄe, evo ide dçelat da ti glavu seĆe!"
Kao dve polovine raboåa. Ali posle kaçe sveti Luka morao je doĄi joå jedan
stih. Moçda bi se mogao iskopati iz ąeringtonovog seĄanja na kakav umestan
podsticaj.

"Od koga si to nauĆila?" upita on.
"Od dede. Govorio mi je tu pesmicu kad sam bila mala. Isparili su ga - u
svakom sluĆaju, nestao je - kad mi je bilo osam godina. Da mi je znati åta je
limun", nevezano dodade ona. "Narandçe sam vićala. To je voĄe, okruglo pa çuto, s
debelom korom."
"Ja se seĄam limuna", reĆe Vinston, "pedesetih godina bilo ih je dosta. To je
isto voĄe, samo kiselo; od samog mirisa su trnuli zubi."

"Glavu dajem da iza ove slike ima buva", reĆe Dçulija. "Jednog dana moram
da je skinem pa da je dobro oĆistim. Sad veĄ treba da krenemo. Moram joå i ovu
åminku da skinem. Maltretiranje. Posle Ąu da ti izbriåem karmin s lica."
Vinston joå nekoliko trenutaka ostade da leçi. Soba se mraĆila. On se okrete
prema svetlu i zagleda u pritiskaĆ. Neiscrpno interesantna stvar na njemu nije bio
komadiĄ korala nego unutraånjost samog stakla. Staklo je bilo debelo, a ipak
providno gotovo kao vazduh. Sticao se utisak kao da je povråina stakla nebeski svod
koji zatvara ceo jedan svet sa svom njegovom atmosferom. ąinilo mu se da moçe
XĄi u njega; u stvari je i bio u njemu, zajedno sa stolom od mahagonija, stolom na
rasklapanje, starinskim satom, gravirom i samim pritiskaĆem. PritiskaĆ je bio soba

71/151